Дворске свађе и стварни живот

До јуче нам је земља била сиромашна, просветари и милиционери су штрајковали, а политичари се препуцавали у медијима. Једном речју, стварно је било некако - монотоно. А онда је Демократска странка у најбољем маниру Слободана Милошевића решила да преко ноћи од малог проблема направи велики, тако што ће да направи лом у владајућој коалицији и све наше проблеме учини до те мере малим и безначајним, да ни сами више на њих не мислимо, нити о њима говоримо.

Сетимо се како је почело: државни секретар Илић оптужио је министра Динкића да због сопственог партијског интереса одвлачи једног инвеститора из Ваљева - у Зајечар. Е сад, да овај државни секретар истовремено није високи функционер Демократске странке, и да није баш из Ваљева, можда би овај сукоб мање личио на дворску свађу у којој једна страна ради за свој град, а друга за своју партију. Како (и зашто) ми сад треба да станемо на нечију страну?

Овде је кључно питање сасвим друго: како је могуће да у Србији партијски фукционери уопште смеју да буду државни секретари - зар се тако не обесмишљава читава реформа државне управе? Заиста, зар функција државног секретара не би требало да служи као гаранција да министарства неће опустети након сваке промене власти, и као гаранција да је неко у сваком тренутку задужен да мисли и ради у интересу Србије - што је просто немогућ догађај ако на то место поставите високог функционера своје партије? А све партије су поставиле своје функционере за државне секретаре - сувише се велике паре и велика власт ту налази да би то могао да ради неко ко је само стручан и оговоран: таквих људи ван владајућих партија изгледа нема, ко би га знао.

Наравно, није ово једино наопако институционално решење које је донела ова влада. Треба ли заборавимо све њихове управне одборе и директоре који ће водити земљу само док је њихова странка на власти, по принципу „после мене – потоп“? Или да заборавимо како су сви функционери задржали двоструке фотеље јер некако није било згодно да се у Србији власт равномерније распореди? Или да заборавимо онај фантастичан демократски изум по коме наши гласови у ствари служе једино за то да централа странке добије власт да кадрира како год хоће, без обзира на то колику смо ми, гласачи, политичку тежину дали појединим људима из странке? Нисмо ли им тако дозволили да Србија добије један велики и неколико мањих Централних комитета у којима они нашу вољу претварају у своју сопствену, а Србијом онда, хтели ми то или не – управља свега неколицина од очију јавности заклоњених људи?

Сада нам – усред предизборне године – саопштавају да ће су у наредне две недеље обављати разговори о реконструкцији кабинета, јер се, забога, ради о сложеним стварима које се брже никако не могу обавити: нити се познају, нити су икад о томе разговарали, а и слабо су упознати са стањем у земљи. Као да не знамо да се такви проблеми у озбиљном свету решавају за дан-два, јер се народ не сме држати у незивесности: у Британији су тако читаву нову коалициону владу саставили за 48 сати!

Али ми нисмо Енглези и овде власт слободно може - по ко зна који пут од Петог октобра да нас доводи у ситуацију размишљамо о њиховом, уместо о свом животу, да слушамо њихове исповести и после их препричавамо колегама, родбини и пријатељима, чекајући да дође неко боље време, када би можда и наше проблеме неко хтео да решава.

А има ствари у Србији које не могу да чекају да се господа договоре о новој расподели фотеља. Ево, рецимо, прошлог петка јавише да у Србији већ неколико месеци (!!!) влада несташица једног лека астматичне нападе код деце, а да ни лека у апотекама неће бити - барем до краја марта. Зар сада треба сви ту вест да заборавимо да их не бисмо ометали док се договарају о реконструкцији владе? Или независно новинарство треба да им дозволи да забораве шта је рекао онај родитељ, који не може да чека март, него му лек треба одмах. А рекао је: „Отићи ћу у Бугарску, купићу лек, направићу личну залиху… ово је као 1993. година... бојим се да се иза тога крије нечији интерес и да неко из тога извлачи велики профит.“

Е сада, ту смо. Како је могуће да за мандата најдемократскије од свих српских влада, народ трпи све више несташица, којих више нема ни у једној иоле цивилизованој земљи света? Хајде на то питање једном да чујемо одговор. Реците нам шта ће тим поводом урадити ова влада, у било ком персоналном саставу - и кад ће проблем бити решен? Нека говоре о томе, било би боље и за њих, и за нас.