„Bojim se da će Srbija jednoga dana
da se udavi u populizmu, a da to neće ni primetiti. Najsvežiji primer
tiče se privatizacije, odnosno uredbe kojom se još jednom žigošu
osuđeni za krivična dela. Zašto ne bismo prihvatili činjenicu da onaj
ko je osuđivan ima pravo da kupuje i hleb i novine, ali i firme i sve
ostalo, sviđalo se to nekome ili ne.
 | | dr Dana Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta i članica Centra za liberalno-demokratske studije |
Jer,
ako je pravilo da na aukciji firmu može da kupi bilo ko, onda taj bilo
ko može biti i sestra, kum ili prijatelj tog osuđenog lica. Šta onda da
radimo. Zar bi trebalo da proširimo uredbu i zabranimo nadmetanje
rodbini i prijateljima optuženih?!
Suština je u tome da vlada
ne sme da dopisuje sudsku presudu i da unosi dodatne kazne, ako želimo
da Srbija ostane pravna država. To što će neko ostati lopov i
kriminalac, sasvim je druga stvar. Ovako trapavom uredbom to se neće
promeniti, niti popraviti, samo će izazvati dodatne štete.
Sličan izlet u populizam imali smo sa Zakonom o ekstraprofitu, koji je
isto tako neslavno propao, iz potpuno istog razloga – državna politika
sa suviše populizma, a premalo znanja iz oblasti u kojoj se interveniše“.
Ovako je dr Dana Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta i
članica Centra za liberalno-demokratske studije, odgovorila, u
intervjuu za Ekonometar, na pitanje kako komentariše nedavno usvojenu
uredbu vlade kojom se predviđa da ubuduće na aukcijama za prodaju firmi
neće moći da učestvuju osuđeni za krivična dela, kao ni oni protiv
kojih je stupila na snagu optužnica.
Spomenuli ste i dodatne štete?
Ovakva uredba doneće sa sobom jednu novu unosnu aktivnost u vidu
odlaganja datuma kada optužnica stupa na snagu. Trenutno je, barem
pretpostavljam, ova usluga besplatna, ali ako to bude uslov za kupovinu
firme, bojim se da će se u našem korumpiranom sudstvu pojaviti još
jedna „zlatna koka“.
Partijske kombinatorike
Kakvo
je Vaše viđenje, zašto privatizacija tako dugo traje, a ipak je ostao
neprivatizovan veliki broj društvenih preduzeća, ceo javni sektor,
zemljište?
Osnovni problem su DS, DSS, G17 plus.
Dakle vodeće političke partije, kojima ostaci socijalizma garantuju besmrtnost na srpskoj političkoj sceni.
Dok se ne privatizuju javna preduzeća, partije imaju pristup ogromnim
finansijskim sredstvima i mogu da nekažnjeno, neprimetno i na štetu
svih nas, postavljaju svoje ljude na vitalna mesta, da obavljaju javne
nabavke u korist svojih donatora, političkih miljenika ili dodvorica, a
da Srbija zbog toga samo gubi.
Ove partije znaju da će to
trajati do okončanja privatizacije društvenih i državnih preduzeća, a
da će kasnije sve teže moći da se objasni zašto su sve druge firme
postale efikasna privatna preduzeća a samo ove nisu. Stoga je logično
da će političke partije odlagati privatizaciju, tamo gde je to moguće.
Da ironija bude veća, ovakvo stanje kakvo je danas zaista im garantuje
– „besmrtnost“, naročito malim partijama. Pristupom državnoj kasi, male
partije postaju „velike“. Lako kupuju ljude, te postaju veliki
gospodari. Zbog toga se u Srbiji nikada neće formirati dvopartijski
sistem u kome bi stranka koja dobije vlast imala punu odgovornost za
postupke koje sprovodi.
Ovako imamo da Velja Ilić nije kriv,
niti mnogo mari za ono što radi Đilas, a Dinkić nije kriv niti može da
utiče na ono što radi Đelić, tako da naša ekonomska politika, u
najboljem slučaju, postaje jedan kompromis koji svakako ne odražava
volju većine birača.
Često se može čuti da Srbija sporo napreduje u poboljšanju svoje ukupne ekonomije?
(Ne)održiv razvoj „Iako
poslednjih godina imamo visok privredni rast, on jednostavno nije
održiv u postojećem političkom ambijentu. Spomenula sam već da ima
mnogo populizma, da je pravna zaštita slaba dok su porezi visoki. Ako
se ovakva situacija nastavi dobre firme će odlaziti na profitabilnije
destinacije, a nove će sporije nastajati. To će svakako usporiti
privredni rast. A iza ovakvih kretanja stajaće opet interesi. A
trenutno najveću korist od visokog rasta imaju političke partije, a ne
firme koje nose ovaj rast, dok bukvalno najmanju korist imaju ljudi
koji će izgubiti posao. Oni tek treba da prođu onu bolnu tranziciju ka
novom poslu, novim šefovima i novim izazovima“, kaže dr Popović. |
|
|
To naše zaostajanje nije više tako vidljivo. Zamerke se mogu davati
zbog različitih stvari, ali se, ipak, mora priznati da su se za
poslednjih sedam godina mnoge stvari izmenile.
Današnja ponuda robe izgleda sasvim drugačije nego što je bila 2000.
godine, kad u radnjama nije bilo mleka, ulja, šećera, a naša prosečna
plata nije iznosila više od 80 nemačkih maraka.
Današnja
prosečna plata od 320 evra veća je nego što je bila 1989. godine, a ono
čuveno pitanje – kada ćemo dostići tu zlatnu godinu postalo je
deplasirano, jer ne samo da smo je dostigli nego smo je, mereno ličnim
dohocima, i prestigli.
Ljudi masovno uzimaju kredite, kupuju
kola, idu na letovanje i planiraju svoju budućnost. Mislim da je to
velika stvar, da smo konačno okrenuti budućnosti, barem u ovom
segmentu.
Ali, sve to prati i veliko raslojavanje?
U svim zemljama u tranziciji došlo je do velikog raslojavanja
stanovništva. To se ne može izbeći. Naravno da mnogima nije prijatno da
gledaju kako njihov komšija ima mnogo više od njih, a da se dobro zna
kako se u poslovanju, najblaže rečeno, koristio sumnjivim sredstvima.
Ali, setimo se, tako je bilo oduvek.
Taj isti komšija bi pre
dvadesetak godina postao visoki funkcioner Saveza komunista i prigrabio
bi sebi opet sve – i stan i dobar auto i vikendice i kredite i
stipendije. I još bismo morali da posmatramo kako nam, onako bahat i
neuk, kroji sudbinu. Jedina je razlika što tada nismo smeli o tome ni
da pisnemo, a sada smemo.
I u tome što sada pokušavamo i
zakonima da se branimo od takvih „komšija“, dok su tada upravo oni
pisali zakone. Danas ih ne pišu, dakle, ne kroje nam sudbinu pa njihovo
bogatstvo neće više direktno kočiti naš napredak.
To znači da smo, generalno gledano, na dobrom putu?
Sa stanovišta ukupne privrede, ovakav kapitalistički model pruža šansu
zemlji koja je 2000. startovala sa nivoa ispod hiljadu dolara po glavi
stanovnika da ove 2007. ostvari skoro pet puta veći dohodak (ocene
MMF-a su da će Srbija završiti ovu godinu sa dohotkom od 4.790 dolara
po stanovniku), a da to ipak ne bude samo zbog toga što dolar pada a
dinar jača.
I što je još važnije, taj kapitalizam, osim tih
bolnih raslojavanja, nudi ovoj zemlji šansu da u narednih deset godina
realno utrostruči dohodak, da uđe u EU i da time našoj deci obezbedi
život u zajednici koja ima tri velike blagodeti: tamo nema ratova,
životni vek je najduži, a životni standard najviši. Nijedan socijalizam
ne vodi u tom pravcu, a ovaj naš kapitalizam, koliko god da je trapav i
klimav, ipak vodi tamo.
To otvara i pitanje efekata dosta velikog priliva novca u Srbiju?
Ti efekti nisu mali ako se ima u vidu ono o čemu sam upravo govorila, a
naročito visok privredni rast. Kad pogledamo otkud taj veliki privredni
rast poslednjih godina, zaključićemo da on u celini potiče iz
privatizovanih starih firmi, kao i grinfild projekata. A upravo ovim
uspešnim firmama najviše smeta ovakvo ponašanje vlade – puno populizma,
nedoslednosti, ambijent sa visokim porezima i slabom pravnom zaštitom.
Koja je „terapija“ još potrebna za domaću ekonomiju?
Najpre treba otpočeti doslednu primenu Zakona o stečaju, pored ostalog
i zato da bi firme koje učestvuju u tržišnoj utakmici bile sigurne da
neće i same stradati jednostavno zato što im kupci nikada neće platiti
isporučenu robu. Treba hitno dovršiti privatizaciju.
Učiniti
sve, što uključuje i reformu pravosuđa i izgradnju institucija, da dođe
što više grinfild investicija kako bi se nekako smanjio broj
nezaposlenih i povećala poslovna kultura u zemlji. Mora se neprestano
insistirati na tome da političke partije nisu sposobne da upravljaju
našim a ne njihovim javnim preduzećima.
Usklađivati zakone sa
Evropskom unijom. Pristupiti Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Parama
od privatizacije vraćati dugove, a ne bacati ih na razna krečenja od
nacionalnog značaja. Bilo bi od presudnog značaja umanjiti barijere
ulasku, jer se jedino tako efikasno ruše monopoli.
Predstavnici
Svetske banke i MMF-a ukazuju da bi glavna orijentacija prilikom izrade
budžeta za 2008. trebalo da bude smanjenje javne potrošnje i efikasnije
trošenje novca. Kako Vam se čini, da li će to ostvariti?
Gubitak težak 300 miliona evra „Kada
je reč o preporuci o efikasnijem trošenju državnih para, koju je dala
Svetska banka, tu zaista nije moguće ništa značajnije uraditi sve dok
su javna preduzeća u rukama političkih partija. Istraživanja pokazuju,
recimo, da Srbija svake godine izgubi oko 300 miliona evra zbog
neefikasnog poslovanja Naftne industrije. Koliko li tek gubi na
železnici. Država se ovde pokazuje kao više nego loš gazda, skrivajući
se iza ekonomskog patriotizma. U drugim zemljama u tranziciji, gde su
javna preduzeća privatizovana a država, posredstvom regulatornih tela,
vodi računa samo o kvalitetu usluge i o cenama stanje je mnogo bolje, a
državni novac, dakle naš novac, mnogo se efikasnije i odgovornije
troši. Dakle, i to je moguće“, podseća dr Dana Popović. |
|
|
Koliko znam, srpska vlada nije odustala od smanjenja javne potrošnje u
bruto domaćem proizvodu za jedan odsto. To je sasvim u skladu sa
preporukama Svetske banke i MMF-a koji neprestano govore o smanjenju
učešća a ne obima javne potrošnje.
Dakle, visok privredni rast sam po sebi obezbeđuje da, uz isti nivo
javne potrošnje, njeno učešće u bruto domaćem proizvodu pada, što
posledično povoljno utiče i na pad spoljnotrgovinskog deficita. Da
ponovim, nama je potrebna sve veća javna potrošnja, sve veći izvoz i
sve veća lična potrošnja.
Radi se samo o tome da održivi
privredni rast podrazumeva da se učešće ovih agregata u bruto domaćem
proizvodu dovede u red, a ne njihov nivo. To mi se ne čini preterano
teškim zadatkom ako se nastavi brzi privredni rast.
Uz to,
ministar Cvetković je obećao zamrzavanje plata u državnoj
administraciji, što će dodatno oboriti udeo javne potrošnje i ostaviti
prostor, nadajmo se, za još brži rast privatnog sektora, koji jedini
može da obezbedi održivo visoku stopu privrednog rasta.
Pošto
je u Srbiji sad aktuelna priča o njenoj otvorenosti za kapital iz
drugih zemalja, dok domaće kompanije nailaze na prepreke kad žele da
kupe neku firmu u Hrvatskoj i Sloveniji, pitaću i Vas za komentar
ovakve situacije?
Ovo pitanje ima dva bitna dela. Najpre treba definisati interes Srbije,
koji se svakako ne poklapa sa interesom pojedinih srpskih firmi koje
imaju ambicija da deo kapitala sele u inostranstvo.
Sećam se
događaja iz aprila prošle godine kad je srpski premijer dao bezrezervnu
podršku gospodi Miškoviću i Beku da kupe slovenački Merkator,
zanemarivši činjenicu da bi u tom slučaju svi trgovinski lanci u Srbiji
postali vlasništvo, praktično, jednog čoveka.
Srećom, ovaj
pokušaj nije uspeo, ali je srpsko tržište ipak i dalje ostalo veoma
zatvoreno. Stoga tvrdim da ko god dođe, a da nije u dosluhu sa
postojećim firmama, taj će nam učiniti dobro – sladoled će biti
jeftiniji, pegle takođe, nameštaj će pojeftiniti.
Da li će te
firme biti slovenačke, hrvatske ili recimo francuske, to stvarno nije
preterano važno za standard stanovnika Srbije. Što ih je više, to bolje
za nas, u ovom scenariju gube samo domaći karteli, monopoli i tajkuni.
Drugi deo pitanja vezan je za Sloveniju, zemlju gde veliki broj
„starosedelaca“ iz bivših ju-republika nema ni dokumenta, niti ih
izgleda mogu dobiti, te ne znam vredi li trošiti reči. Ako vredi, onda
se ja glasno pitam – kada je bilo koji srpski političar ovu temu
pokrenuo.
Država treba da štiti ljude, a firme se štite same.
Evo, kako iz medija saznajemo, i bez državne podrške su hrvatski
Agrokor i srpska Delta, tačnije g. Todorić i g. Mišković, napravili
zajedničko ulaganje, jer su ocenili da im je to u interesu.
Slovenački Merkator nije pristupio ovom zajedničkom ulaganju jer, kako
kažu, nisu na isti način vrednovali osnivački ulog. Da ponovim, ovi
dogovori su jedno, a interes građana Srbije je nešto sasvim drugo. A na
državi je da stavi u prvi plan interese građana, a ne pojedinačnih
firmi.
Krečenje od nacionalnog interesa
"Ja i dalje mislim da je potrebno odustati od NIP-a, predizborne
dosetke koja je partijama na vlasti omogućila da na vlasti i ostanu, a
Srbiju vratila mnogo godina unazad – u priče o raspodeli, pravdi,
nepravdi, o državi kao tvorcu novih radnih mesta.
Evo,
nedavno ste u novinama mogli pročitati kako će Poreska uprava potrošiti
čak 321 milion dinara na ulepšavanje sopstvenih radnih prostorija,
dakle na molersko-farbarske i slične radove. Šta je tu od nacionalnog
interesa, zaista me interesuje?!
Jedina dobra stvar je što je
razotkrivena farsa o budžetskoj ravnoteži i što je priznato da zbog
NIP-a imamo deficit od preko dva odsto bruto domaćeg proizvoda. Pošto
se ministar finansija latio ozbiljnog zadatka da zamrzne plate i smanji
javnu potrošnju, očekujem da će od iduće godine ovako očigledne
zloupotrebe, poput krečenja od nacionalnog značaja, postati predmet
javne osude i kažnjavanja zbog nenamenskog trošenja državnog novca“,
ističe dr Popović.
Postojeći komentari (0)
| Pošaljite komentar |
pretraži po celom b92.net
Budući da Srbija danas nema organizovan mehanizam naplate potraživanja (što je nekad bila jedna od uloga službe društvenog
...
Indeksi Beogradske berze i cijene akcija najvećih kompanije sa naše
berze su već danima u konstantnom padu. Kao krivci za taj pad ističu se
Kosovo, najava izbora, panika malih akcionara i investitora, analizira
... 
