Када би се неко удубио у остале ставке Националног инвестиционог плана, нашао би вероватно још много егзотичних примера. Ето, чак се координатор Националног инвестиционог плана Рајко Јовановић пожалио грађанима да је велики број достављених пројеката нестручно урађен. Што су додуше већ и предвидели скоро сви који понешто знају о економији и економској политици – од ММФ-а, Светске банке па до професора економије из земље и света. А рекли су и нешто више – да је то погрешан пут који ће генерисати инфлацију и нови удар на спољнотрговински дефицит, камате и курс, уз то ће у државној управи увећати волунтаризам у одлучивању и отворити нови простор за корупцију. Но, једини „критичар с тежином”, ММФ, на време је неутралисан тако што се одустало од новог аранжмана, тако да ову најновију фискалну авантуру владе више нема ко да забрани. Мишљења свих осталих критичара не могу да напуне ни четвртину омање бирачке кутије, па се као такви, безначајни, с правом одбацују. Да је Евита Перон нешто питала ММФ и њему сличне, шта би од ње било, питам ја вас?

Онда се у причу некако уплео ирски модел, али тек одскора. Претпостављам да је то стога што Ирска није ни постојала до 2006. године, те влада ова искуства није стигла да угради у неку од 13 или 14 стратегија из последње три године (док истовремено сви очајавају што Србија нема стратегију). Ипак, додајмо да би неке накнадно откривене особине ирског модела могле његове (што владине, што невладине) заговорнике довести до тога да га се одлучно одрекну. Рецимо, онај део ирског модела у коме је јавну потрошњу требало скресати са 55 на 35 одсто домаћег производа и то за десетак година. То је била права-правцата неолиберална шок-терапија! А у Србији, где Ирску не скидају са пиједестала „добитне комбинације”, последњим ребалансом буџета ради се управо супротно: јавнa потрошњa повећанa је за још 13 одсто, не знам је ли то неко од заговорника ирског сценарија приметио?

Мада се у последње време о томе упадљиво ћути, можда се ипак треба подсетити чињенице да кључ свих проблема српске привреде лежи у још недирнутом сектору великих друштвених и јавних предузећа и да је без радикалног реза у тој области Србија осуђена на велику и растућу незапосленост и безнађе. Србију поједоше незарађене а исплаћене плате, што се у Ирској од почетка 80-их година прошлог века није догађало. И то је била друга кључна полуга у Ирској, то замрзавање плата у државном сектору и договор синдиката, послодаваца и државе да плате у приватном такође не расту. Има ли шансе да се тако нешто уради у Србији? Сумњам, мада се управо тако привлаче страни инвеститори. Тако је било у Ирској, где је стопа незапослености након замрзавања плата смањена са 16 на 4,5 одсто, и где сада 87 одсто извозних послова обављају америчке мултинационалне компаније, које то свакако раде боље него било ко други. Последични раст запослености био је вртоглав – тако стрма узлазна линија скоро није виђена, а сами Ирци су то на изборима умели да цене. Бољи исход би тешко било и замислити, али требало је усудити се на такав, ирски подухват. А ако за тренутак погледамо мало боље све те приче о тигровима и змајевима – келтским, азијским, свакаквим, видећемо да су све то приче о штедњи и одрицању, о споро растућим зарадама и брзо растућим профитима. То је једини начин да зараде уопште расту, а да се истовремено број радних места повећава. Друго чудо економија није још измислила.

 А нас, шта нас чека? Национални инвестициони план, па избори. У међувремену, порашће инфлаторни притисци, што нам, уз незапосленост од преко двадесет и пет одсто, нимало није потребно. Две су бране од раста инфлације – једна је у лику гувернера који је прилично решен да инфлацију сузбије, што је у начелу могуће, али по цену раста каматне стопе и још жешће апресијације курса, но другог начина нема: увек је трежњење бивало непријатније од опијања. Друга брана неразумном трошењу су скори избори, што отвара простор да наредни премијер и будући министри озбиљно почну да размишљају о ирском моделу, али онако како се размишља када се стварно размишља.

У међувремену ипак можемо да одахнемо. Ништа од тога не морамо започети баш одмах, сада нас чекају три лепа, лагана реформска корака: да наздравимо, затим да поделимо паре из НИП-а, па да гласамо. А то све знамо и волимо да радимо.

Професор Економског факултета у Београду и члан Центра за либерално-демократске студије