DR DANICA POPOVIĆ, PROFESORKA EKONOMSKOG FAKULTETA U BEOGRADU

Tek što je izborima uspela da stabilizuje jedan stub unutrašnje vlasti, Srbija se našla u bezvlašću. Skupština i Vlada ne funkcionišu, odbija se ponuda „mrske“ nam Evrope, posle komičnog bojkota slovenačke robe od pre dve decenije pred „Merkator“ je doletela klasična bomba, ljudi su zbunjeni i uplašeni, ponovo se pominju strašne devedesete.

Da li na vrata zemlje kuca nezaustavljivi haos u čijem bi se vrtlogu mogla ugušiti naša budućnost? Mada je predstavnik one Srbije koja je kritična prema svemu, koja je smirena i strpljiva, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Danica Popović ne uspeva da prikrije strepnju od političkog vrtloga u kome se zemlja našla. U razgovoru za „Dnevnik“ ona naglašava krivicu nacionalne elite, koja građanima duguje objašnjenje, ne šta je to Evropska unija (EU), već šta su to evropske vrednosti.

- Kad pričamo o EU, moramo da znamo da tu postoje dve dimenzije - kaže dr Danica Popović. - Jedna je ona koju treba da shvati narod, dok drugu treba da shvati politička elita. Za narod su najvažnije tri činjenice, a ja nisam primetila da se o njima priča. U EU je najveći standard, najduži je životni vek stanovnika i između njenih članica nema ratova, a bogami neće ih ni biti. To je ono čemu većina nas teži već godinama. Politička elita bi morala narodu da kaže da su to tri tako velike vrednosti koje socijalizam ne može da pruži. Pogledajte kako su se završavali socijalistički esperimenti. U bedi, u kratkim životima i u ratovima. Da ne pričamo šta je nas snašlo.

U svesti naših ljudi još nije potrošeno sećanje na mirne dane socijalizma. Znatan deo društva, to su pokazali i poslednji izbori, još uvek veruje da tranziciji nedostaje malo pravde i malo više jednakosti?
- Oni koji su pre nas ušli u tranziciju, izvukli su se iz nje tako što su se okrenuli kapitalizmu. - To je prvi, osnovni i jedini način koji može da nas povuče ka Evropi i evropskim vrednostima. Priče o jednakosti, pravdi i ostale hrišćansko-socijalističke priče, nisu glavna tema u Evropi. One su negde na desetom mestu, najvažnija je tema da svako mora da zaradi svoj dohodak i da postoje zakoni koji će svakoga u tom procesu štititi. Slažem se s vama da se sada nalazimo u paradoksalnoj situaciji. Od političke linije koja je proevropska i prokapitalistička očekuje se da postane socijalistička, jer je, navodno, na izborima opomenuta da previše snažno sprovodi reforme. Ako se to desi mi možemo samo da postanemo neka čudna zemlja, jer taj put jednostavno ne postoji. To je vraćanje unazad!

Pomenuli ste zakone. LJudi su ogorčeni stepenom korupcije u zemlji. Nije ni čudo što onda dobru prođu imaju priče da nam ne valja zato što lopovi i kriminalci upravljaju zemljom?
- Osnovno pitanje je kakvu mi jednakost želimo. Nama su potrebni zakoni pred kojima ćemo svi biti ravnopravni. Radikali tvrde da lopovi i kriminalci vode zemlju, ali nikada nisu rekli da žele čvrste zakone. Ne, njihova poruka je - dajte nama da upremo prstom u onog ko je lopov. Kad jednog dana upru prstom u vas, jer vas ne vole ili ste im nešto u detinjstvu skrivili, onda ću vas pitati da li je to ono što ste želeli. Jedini normalan put je taj surovi kapitalizam i čvrsti zakoni koji se u tom kapitalizmu sprovode. Kad se to ustanovi, onda je posledica veća jednakost. Sve zemlje koje su uspešno izvršile tranziciju (Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska...) imaju veću jednakost u raspodeli nego zemlje koje sporo sprovode reforme, poput BiH ili zemalja bivšeg SSSR.

Prošle godine smo imali 7,5 posto rasta bruto domaćeg proizvoda. To i u evropskim relacijama nije loš rezultat. Da li smo mi na tragu održivog rasta, odnosno da li dugoročno vidite uzlazan trend srpske privrede?
- Takva putanja je moguća ukoliko se zemlja otvori prema stranim investicijama. Strani investitori, pogotovo oni koji su zainteresovani za „grinfild“ investicije, koje su najvažnije, jednostavno čekaju. Ili odlaze u druge zemlje. Za mene je ovo pravi trenutak da dođu i onda bi naš privredni rast bio ne samo održiv, već čak i znatno veći. Međutim, dve stvari rade protiv nas. Jedna je politički autizam premijera Koštunice, koji ne vidi ništa drugo sem sebe i ograničenog uspeha koji bi mogao da postigne na pitanju Kosova. Sve drugo, svi mi, ostajemo u jednom lavorčetu. Iz kojega bismo rado izašli i zaplivali u tom privrednom životu, ali ne možemo. Tako da Srbija podseća na onu devojku koja mnogo obećava, ali nikako da se uda.

Rekli ste dva problema. Jedan je premijerov autizam, koji je drugi?
- Drugi problem su naše evropske integracije, koje stalno vise u vazduhu. Verujem da bismo potvrdom našeg evropskog puta i pretvaranjem naše politike u racionalnu, bestrasnu i predvidljivu uspeli lako da preteknemo Bugarsku. Sada Bugari dobijaju godišnje tri-četiri puta više investicija. NJihov rast je veoma dobar i izvestan. Nijedan razlog na kugli zemaljskoj ne postoji da Srbija ne uradi ono što su oni uradili. Gledajući prvog komšiju, koji odlično funkcioniše, spremna sam da tvrdim da to možemo i mi, ali samo uz dva uslova – politika bez strasti i pridruživanje Evropi.

Imali smo značajan rast BDP, ali je, s druge strane, porast industrijske proizvodnje znatno sporiji.Ako gledamo druge zemlje, poput Slovenije, gde tercijalni sektor nosi čak 60 procenata ukupne privrede, to i nije tako strašno. Međutim, kako pokupiti tu gomilu nezaposlenih sa ulice ako ne oživimo industriju?
- Iskustva pokazuju da je to sasvim moguće. Nova radna mesta se kreiraju u „grinfild“ investicijama i kod podugovarača velikih poslova. Ko su podugovarači? Nekada to mogu biti samo usluge, nekada neka vrsta transporta, a nekada i dečiji vrtići. Ne treba da se plašimo sektora usluga. Hongkong je najbogatija zemlja na svetu, a nema industriju. Makedonci su se, posle izdvajanja iz SFRJ, plašili bilansa hrane, jer nemaju dovoljno plodne zemlje za proizvodnju žita. Sada se, verovatno, smeju tome. Važno je raditi i pošteno zaraditi. Usluge su isto što i proizvodnja. Ja se ne bojim da Srbija postane zemlja kelnera i ugostitelja, kao što neki pričaju. Imamo i drugih zemalja koje se bave time i sasvim lepo prolaze.

Rekli ste da izlaz treba tražiti u približavanju Evropi i u racionalnoj i predvidljivoj politici. Kako to postići ako smo svedoci da je tačka političkog razdora Evropa, u stvari Kosovo, ali preko njega direktno Evropa. Tim pre što nam EU, uz sve dobre namere, baš i ne pomaže?
- Evropa je, kao i mnogo puta do sada, odigrala trapavo. Ne treba zaboraviti da je EU dosta zakuvala i kod raspada bivše Jugoslavije. Unija, jednostavno, nije dovoljno integrisana i nije jednoglasan skup koji šalje jasne i nedvosmislene poruke. Kad pošalje 20 poruka, onda 21. bude otrovna strela i stvar se završi prilično loše. Od njihovog insistiranja da baš sad potpišemo sporazum bilo je više štete nego koristi. Napravljen je prostor za još jednu unutrašnju svađu. Naravno, loš brak je najvažniji razlog za mogući razvod, znatno veći od uticaja onih sa strane. Ali i ti koji se nešto petljaju sa strane, ako žele dobro deci iz tog braka ne bi trebalo da budu toliko trapavi kao Evropa. Međutim, jedno su političari, jedno je Evropska komisija, a jedno su evropske vrednosti. Ono što je Srbiji potrebno, to su te evropske vrednosti i koliko vidim građani Srbije su mnogo zreliji, ne samo od rukovodstva Srbije, već i od evropskih političara. To je naša budućnost, jer mi jesmo civilizovana i normalna nacija.

Vladimir Harak