Suptilnim uočavanjima, jezgrovitim objašnjenjima i britkim jezikom, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Danica Popović je već godinama trn u oku brojnim političkim garniturama u Srbiji. Kao jedan od najboljih poznavalaca makroekonomske problematike, već duže vreme ukazuje da učinak Vlade Srbije (obuzdavanje cena i kursa i sređivanje stanja na državnom računu) nije dovoljna preporuka za ulazak u Evropsku uniju. Sada, kada je Srbija sa glavnog prebačena na sporedni kolosek evropskih integracija, profesorka Popović procenjuje da smo stigli do svojevrsne tačke preloma. U razgovoru za “Dnevnik” ona novodi da je iskušenje pred kojim se nalazimo mnogo teže od izazova pred kojima su se nalazili građani tzv. postsovjetskih društava.

- Mnogo lakše je bilo Mađarima, Česima ili Poljacima. NJima je jednostavno rečeno: moramo to da uradimo, ako ne želimo da se vrati onaj stari sistem. Za njih je svaka pilula, ma koliko gorka bila, koja ih je vodila od onog groznog diktatorskog režima, bila superiorna i taj napor se lakše podnosio. Kod nas je priča, već na samom startu, zamućena. Zato što naši ljudi, uopšte, ne vide zašto bi podnosili žrtvu da bi im bilo samo malo bolje. Ranije im je, uz znato manje napora, bilo mnogo bolje.

Kako im onda objasniti prednosti Evrope? Verovatno zbog toga i narasta rezignacija u društvu. Šta nam to, toliko vredno, donosi potencijalno članstvo u velikoj kontinentalnoj integraciji?
- Odmah da razjasnimo, nema rasta standarda bez EU. Slovaci već imaju 6.000 dolara po glavi stanovnika, Slovenci više od 9.000, a Srbija je na samo 3.000 dolara. Pred nama je izbor, hoćemo li 3.000 dolara i manje – to je ovo što imamo, to je ova politika i ovaj put – ili hoćemo da imamo više? Od tog pitanja sve počinje, i makoliko ono bilo jednostavno, oko njega se sve zapliće. Ako hoćemo da kukamo: nikada nismo bili siromašniji, nikada nije bilo gore, niko nas neće, prikupiće se neko biračko telo i imaćemo vladu kakvu imamo. Ako hoćemo da prekinemo jednom s tim, da živimo normalno i da nam bude bolje, onda postoje zahtevi koje moramo ispuniti i koji nisu preteški. Ako nisu preteški za Slovake, Rumune i za sve druge, zašto bi bili preteški za nas?

Nemam utisak da se u vrhovima vlasti nešto trude da ljudima to objasne. Kao da preovlada neka vrsta podozrenja, nemojmo da žurimo, sledimo svoj put, ko zna da li je to pravi pravac...
- I da se trude ne bi puno dobili. Na Zapadu kažu: “Stavite se u njihove cipele”! Političari igraju na kartu koja dobija i oni procenjuju da je mnogo unosnije pevati: “Ne damo Mladića”! To prolazi, to privlači glasove, s ovom evropskom pričom ne dobija se niko. Nemojte da mislite da ih branim, jednostavno naši političari nisu na visini zadatka. Vi možete da budete i Toni Bler i Margaret Tačer. Ali, da bi bili kao Tačerka, onda morate da vodite zemlju na superioran način. Naši se ponašaju kao prosečni političari - uložimo što manje i zadovoljimo svoje biračko telo. Nije nama Evropa kriva, jer ne može da bude krivo more što čamac ne plovi. Napravimo valjan čamac pa će ploviti.

Usput se tešimo da može biti još i gore. Čini se da obe demokratske struje vešto plasiraju i koriste strah od radikalizma?
- Preuzeli su najgore tonove Miloševićeve propagande. Znate ono: nemojte nas dirati, mi smo super, ako odemo doći će radikali. Zašto ste, gospodo, super? Pogledajte se u ogledalo, na šta ličite i šta ste to uradili za zemlju? Od prvog dana DS i DSS se trude da poentiraju na manama druge strane. Nijedna od naših reformskih partija nije pokazala svoj pravi adut: mi znamo to, uradili smo to, možemo to. Sve se svelo na licitiranje skandalima. Mi imamo “Bodrum”, a vi imate “Nacionalnu štedionicu”. Jedino čime se diče je to da manje kradu. To je osnova naše reformske politike – narcizam malih razlika!

Razumela bih taj narcizam da se on prostire na pozitivnom nivou – ko je više ljudi zaposlio, ali ne razumem ako se takmičenje svodi na to ko manje krade. To je iživljavanje na narodu, to je gore od svega. Kako smo navikli na ništa, onda pristajemo i na to. Suština priče je hoćete li 3.000 dolara, 2.000 kad dođu radikali ili koliko već bude, ili, recimo, hoćete 8.000 dolara? A potencijal Srbije je, brojne procene to govore, čak 12.000 dolara i to za nekoliko godina. To podrazumeva obilje stranih direktnih investicija, ali imam utisak da se naša politika trudi da strani kapital odmakne od granica Srbije.

Mislite na nacionalni investicioni program. Taman smo malko isplivali iz blata, a već se trudimo da izigravamo Kreza?
- Problem je što u igri ne učestvuje treći igrač – MMF. U tranzicionim vremenima njegovo prisustvo je nužno, jer bez te kontrole dolazi do prekomerne potrošnje i sledi dvostruki udar na inflaciju. Zamislite kad ovi izvole finansirati ovo što sad popisuju i obećavaju. Sad smo u fazi očekivanja. Kad krene novac, onda nas čeka inflacioni udar i jedini koji stoji na tom putu je guverner. On će onda da hladi tu pregrejanu tražnju.

Da li će uspeti? Uspeće delom i svešće je na nekih 10 do 14 odsto, što će biti odlično. Poenta te priče je u tome što ćemo time oterati strane investitore i to je njen lošiji deo.
Dobar deo je taj da ćemo svi dobiti ponešto. Dobiće i nauka, verovatno će nam povećati plate. Javno se zahvaljujem, ali uz to malo povećanje, ako dobijem 5 odsto, na moju, inače malu platu, ja ću i dalje ostati siromašan profesor, a zemlja će da otera strane investitore.

Šta onda uraditi sa tom 1,2 milijardom dolara?
- Pre svega, napraviti novi penzioni fond. Nikakve popravke, već potpuno novi penzioni fond, jer nas čekaju ogromni problemi. Vratiti dugova koje imamo. Ponašati se štedljivo i skromno. Pogledajte spiskove predloženih investicija. Narodni muzej Srbije treba napravi nekakav antifašistički program. Objasnite mi gde će da odu te pare, ako ne u plate? Druga stvar je nešto što se zove RIA (analiza regulatornog uticaja).

Kad donesete neke zakone, onda morate da predvidite ko će ih sprovoditi, koliko su oni u sukobu sa svim ostalim zakonima i koliko će to, na kraju, da koštaju? Na taj način obaveštavate strane investitore da ne donosite kontradiktorne zakone i da ih iza nekog ugla ne čeka zaseda.
Ovde se niko ne bavi stranim investitorima. Ali, smo zato veoma ažurni da strancu koji ima više od 2.000 evra u džepu, uzmemo pare i da ga odvedemo tamo, u Ulicu 29. novembra.

Sa kakvim nas socijalnim udarima može suočiti to odlaganje tranzicije? Balon socijalnog nezadovoljstva je svakim danom sve veći, može li on u jednom trenutku pući?
- Neće, u tome i jeste problem! Mi ćemo ostati zemlja sa potencijalom od 10-12 hiljada dolara po stanovniku, a imaćemo svega 3.000 dolara. Nikako da ohrabrimo one koji bi mogli brze korake da povuku, već dajemo prednost ovim tonovima, pesmama i likovima, kojima je jako udobno na 3.000 dolara nacionalnog dohotka. Ništa se neće desiti, ama baš ništa! Samo će se sve produžiti i obesmisliti. Na kraju će nas Evropa slomiti, ali ćemo onda ući izmrcvareni, umesto da uđemo vedri i nasmejani. Onaj deo koji bi mogao da dobro zaradi, koji bi mogao brzo da nas približi, ostaće u zapećku, ostali će živeti nikako, kao i do sada.

Vladimir Harak