Ево како би то изгледало.

Пензије испод 25.000 динара и плате ниже од 40.000 динара нико не би дирао. Они који имају више од тога плаћали би солидарни порез од десет одсто на износ који премашује ову границу. Значи, овако: запослени са платом од 40.000 динара не би имао умањење плате; запосленом са платом од 50.000 динара плата би се умањила за 1.000 динара; а запосленом са платом од 200.000 динара плата би се умањила за 16.000 динара.

Сав терет додатних уштеда би сносили грађани са надпросечно високим пензијама и зарадама, а они с највећим платама и пензијама – највише. Ако су резови већ неопходни, није ли ово праведно решење?

Било би да је реч, рецимо –о Румунији. Онда би вероватно имао смисла и аргумент да би увођење привременог солидарног пореза покрило више од половине неопходних уштеда у 2014. години. Овако – одлучујем да се манем ове теме, јер у Србији идеја о солидарном порезу никад неће проћи.

У Србији има само једна идеја коју би сви солидарно подржали. Она гласи: за сву нашу несрећу крив је неко други. Рецимо, Мишковић. А кад након што га ухапсе не буде ништа боље, нема везе, кажу власти, хапсићемо још! И своје ћемо да смењујемо, реконструишемо, па и да хапсимо ако треба, само систем нећемо да дирамо.

Јер, кад би систем прорадио, знају они добро, ни од њих ништа не би остало.

И ту видим највећи континуитет СНС и Шешељевог СРС, њиховог политичког родитеља. Тамо се стално упирало прстом у некога – у неког страног плаћеника, издајника или лопова – чијим би нестанком Србија истог трена била излечена. Незаборавна је остала фотографија из старог здања српског парламента на којој Александар Вучић показује пругасту затворску униформу на којој је исписан број 001 и презиме министра финансија Динкића, док Томислав Николић вади лисице и хрпу папира који представљају доказе против лидера тадашњег Г-17 плус. А после пет-шест година, дадоше му да води министарство финансија, поверише му све паре којима Србија располаже! Па размишљам, шта је било веће политичко шарлатантство: оно тада, или – ово сада?

И зато, немојте им веровати када упиру прстом у друге, а не у себе. Као што је недавно урадила гувернерка НБС, оптуживши ММФ и Фискални савет да су оборили динар зато што су говорили истину о српским финансијама. Би ли иједан здрав систем толерисао овакву шешељевштину у систему јавних финансија?

Немојте им веровати ни у то да ће некаквом реконструкцијом поправити ствар. Неће, све док се не усуде да дирну у систем. А они у систем не дирају. Не верујете?

Погледајте само ову изјаву: „Србијагас није платио НИС-у ниједан динар на име испоруке нафте још од 1. јануара прошле године. Не плаћају ништа. И руски премијер Медведев се обратио мени и премијеру Дачићу у Москви с молбом да се то питање реши. Таква политика је неодржива”, рекао је Динкићи додао да се ради о малтене највећем губиташу у Србији, због чега јепотребно коренито променити пословање те фирме. Након чега се, а три месеца је од тада прошло, није десило – ништа.

Као што се није десило ништа након громогласних најава о хиљаду евра по акцији, о департизацији, о гиљотини прописа или о смањењу фискалног дефицита на обећаних 5,2 одсто, чији се раст на преко шест одсто БДП већ из авиона може видети.

Тако да се немамо чему добром надати. Јавни дуг расте ли, расте – па ћемо само за отплату камата идуће године издвајати двоструко више него за пољопривреду, или две трећине онога што издвајамо за просвету и науку. Не нађемо ли паре – следи нам банкрот. Нађемо ли те паре, а не променимо систем – опет нам следи банкрот, неку годину касније.

И немојте сутра опет да буде – нико нас није на време упозорио.Ако сви трошимо јефтину струју или гас, сви смо саучесници у расту дугова и дефицита. Сви. Гласајте сутра за кога год хоћете, те паре ћемо морати да враћамо. Па зар није најлогичније, кад је већ тако, да већи терет дуга понесу они са изнадпросечним примањима и рачунима за струју и гас?

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду