Ако Александар Вучић стварно намерава да реформише Србију, мораће најпре да реформише – себе.

Кад крене од себе, мораће да се развласти. Па кад некога важног хапсе, о томе да да нас обавести полиција. Кад некоме суде, о томе да одлучује – суд. Кад се узимају кредити, о томе да одлучују – директори. Стране инвеститоре да доводи – тржишни амбијент. Укратко, да једном институције прораде, макар и погрешно!

Шта је боље него на телевизији да слушамо ону Вучићеву омиљену реченицу: „Ја сам погрешио и грешићу и убудуће” – немојте, будући председниче владе, пустите људе да греше и да сносе последице својих грешака. И ваш омиљени мислилац Макс Вебер говорио је: „Рационална власт је безлична, послови се обављају без личних страсти, љубави или мржње, потпуно независно од субјекта.” Или, још горе: „Послушност се не дугује другој особи, већ безличном правилу.”

Колико је могућа Вучићева, сопствена реформа, толико су могуће и све остале, размишљам.

Али претпоставимо, забаве ради – да је то могуће извести. И онда, кад се окрене око себе, овај реформисани владар први пут ће јасно видети Србију којом управљају ботови, буразери и буразерке, а способан свет седи по запећцима. И видеће да је једини излаз и за њега и за Србију – да уведе јавне конкурсе за све стручне функције у земљи – за директоре, управнике, начелнике, секретаре, додајте сад сами шта још фали. Али да се то (за промену) ради јавно, пред ТВ камерама. Да се, дакле, направи ТВ канал на коме ће кандидати јавно доказивати своју стручност, а испитиваће их, рецимо – Немци. Петочлана комисија, наравно. То би се допало и Меркеловој – и читавој стручној српској јавности, па куд ћеш боље од тога?

Сад, овај ТВ канал вероватно не би имао неку гледаност, јер се највећи број ботова, буразера и буразерки на те конкурсе не би ни јавио. Али би се сав стручни свет који се неким чудом и сад налази на функцији – сигурно јавио. Ево, рецимо, садашња гувернерка Народне банке добила би шансу да докаже да није буразерка, него – врхунски српски експерт за монетарну политику и банкарство. Сваки експерт би се таквој шанси радовао, размишљам, и некако се унапред радујем да се и нашој гувернерки укаже оваква шанса – а радујем се и тој ТВ емисији, да будем сасвим искрена...

Након тога би наш реформисани владар сигурно издао закон према коме се посланичка плата изједначава са просечном платом у Србији. То би се морало урадити, како због штедње, а још више због правде, оне космичке! Заиста, представљају ли ти посланици – Швеђане, па да имају просечну шведску плату (уз остале принадлежности, шофере, бесплатну храну, фрај путарине и све остало); јесте ли икад размишљали о томе?

Само, те (болне) реформе би заболеле на непредвиђеном месту – у врху партијске централе СНС-а. Колико би ботова, буразера и буразерки тада остало у највећој српској политичкој партији? Нула, то јест нико? Неее, немојмо претеривати. Ево, на пример, министарска места не захтевају стручност, него баш то – партијску књижицу са малим бројем. А и то је плен, какав-такав... Уз то, како им само име каже, ти ботови и буразери ипак нису толико паметни па да сами одмах оду. Њих би тек време из владареве сенке отерало, и то тек кад нањуше неко боље политичко уверење...

И онда владару остаје да види шта ће да ради са нашом сиротом државном привредом. Хоће ли одлучити да је приватизује, као ономад што је приватизовао Звезду и Партизан, рецимо? Па – не мора, хоћу да кажем, то уопште није неопходно – мада је благотворно уколико има веродостојних купаца. Уместо приватизације, која је спора и неизвесна, а често буде и пљачкашка – могу се одмах дефинисати управљачки уговори за директоре који би били изабрани на јавном конкурсу (то јест на оном ТВ каналу на коме ће се бирати и гувернерка). Ти уговори би предвидели обавезу да директор води фирму три или пет година, свеједно, и да сваку годину заврши без губитака – или му следи – отказ и враћање дугова. Ништа више се од њих не би тражило, све би се ствари, саме од себе, једна по једна, довеле у ред. Управо то се десило са НИС-ом, нашим губиташем, након што смо га продали Русима. Задали Руси директору профитни циљ – и НИС постао најпрофитабилнија српска фирма! Значи – може!

Не знам само који би Бајатовић у таквом амбијенту добио да води „Србијагас”, а још мање знам који би власник печењаре „Фантазија” победио на конкурсу за директора „Колубаре”. Нити би тада наш реформисани владар, као ономад, љутито правдао овакав избор тиме што су пре њега земљу водили лопови и радили још горе ствари него он што ради.

Само, не бива то да реформе почињу од врха, да се риба чисти од главе – то боли где не треба, па се неће ни десити. А кад се то не деси – болне реформе могу да почну.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду