Постоје две врсте спољашњих ограничења која утичу на решавање „косовског проблема”, каже за „Политику” Сузана Вудворд, професорка политичких наука Њујоршког универзитета, један од највећих америчких стручњака за Балкан. Прво произилази из односа САД и Европске уније. Друго из међународно-правног положаја Косова и Метохије.

Како односи САД и ЕУ могу утицати на решавање косметског питања?

– Стратегија је администрације председника Буша да брине о „великим играчима” на светској сцени, као што су Иран, Кина, Русија... не о малима попут Србије, Косова, па и већег дела Европе. У исто време, Европска унија, као начин да се искупи за оно што је пропустила да овде уради деведесетих година прошлог века, сада жели да преузме пуну одговорност за Балкан. То је урадила у Македонији и БиХ, упућивањем својих полицијских мисија и, у случају Босне, преузимањем цивилне администрације од Педија Ешдауна. То већ извесно време намерава да уради на Косову.

Многи у Србији сматрају да је америчка политика на Космету под утицајем јаког албанског лобија у САД, док Београд није умео успешно да представи своје интересе пред администрацијом најмоћније земље света?

– Тачно је да је албански лоби у Вашингтону већ дуго веома активан, и да тамо нема јаког српског лобија, али то, у ствари, уопште више и није тако важно. Свеједно је ко у Вашингтону лобира за решавање косовског питања: главни актери су у Европи.

Има, додуше, мишљења да САД имају утицаја на албанско становништво на Косову, и да зато морају тамо задржати своје војно присуство. Али, за то не постоји никакав интерес ни у ЕУ ни у САД. Америка је нарочито незаинтересована да држи своје војнике на Косову јер би желела да их пребаци у Ирак, где ствари лоше иду. У тим условима, веома је важно шта ће препоручити међународна Контакт група и Ахтисаријев тим.

Кажете да су главни косметски актери у Европи, али чини се да све европске земље немају исто мишљење о начину решавања овог питања?

– Европска унија, додуше, има заједничку спољну политику, али и много чланица, и свака од њих има своје мишљење. И Контакт група има више чланица, и све оне се такође разилазе у ставовима шта урадити у Србији, како поступити на Косову. Зато су сви одабрали најбезболнији начин да се суоче са косовским проблемом, а то је да се позову на међународно право, на Резолуцију Савета безбедности УН 1244.

Да се не би видело колико се међусобно не слажу, дакле, сви пребацују одговорност на УН, праве се да је мисија УН та која је задужена за преговоре, иако је Марк Гросман из америчког Стејт департмента био тај који је рекао да се „мора кренути напред са мртве тачке”, и иако је из Брисела кренула иницијатива о прелазној влади на Косову.

Проблем је што смо се, са таквим понашањем, нашли тамо где смо били и 1991. и 1992. године: видимо размимоилажење међу главним политичким играчима, који шаљу различите поруке, и ослањају се на УН како не би признали да немају заједнички став.

Зашто УН не би биле кључни играч на Косову и Метохији?

– Уједињене нације су организација састављена од држава чланица које на окупу држи принцип суверенитета. Нико не зна шта да ради у ситуацији кад се овај принцип не може применити, а то је сад случај са Косовом. Идеја о „условној независности” коју је изнела Европска комисија и предлог београдске дипломатије о „независности у свему, осим у имену”, нису применљиве јер за то нема правне основе. Никоме није јасно како то да изведе.

Предвиђам, дакле, да ће Косово ускоро добити независност, а шта ће она значити са становишта суверенитета, решаваће се на два начина. Први је успостављање прелазне владе која ће бити под јаким мониторингом ЕУ и међународне заједнице (нарочито ће се пратити поштовање права мањина, Срба и осталих, рецимо Рома и Турака). Други је – и ту је права суштина преговора – како ће се Србији надокнадити губитак Косова. Јер, Србија је Косово фактички већ изгубила.

„Надокнада за губитак Косова” у српској јавности лоше звучи, као да је реч о трговини.

– Али, то је једино што се још може учинити у овим условима. Реч је само о томе какво ће обештећење бити, и ко ће га платити. Психолошка надокнада значила би да нема промене граница, али у том случају нема ни суверенитета Косова. Економска надокнада би могло бити брисање спољног дуга Србије, међутим, тешко да ће ММФ на то пристати. Политичка надокнада је убрзано приступање Србије Европској унији.

Могуће су и друге понуде, све зависи како ће се преговори одвијати.

Немојте ми рећи да „то није фер”. Тврдоглавим одбијањем да признате реалност и да понудите решење које ће бити прихватљиво и за међународну заједницу само везујете руке онима који су вам наклоњени у преговорима. Став (или, пре бих рекла, изборни слоган) председника Тадића и премијера Коштунице да „Србија не сме изгубити Косово” отежава положај пријатељима у иностранству који би желели да вам помогну, а не могу то да учине. Све док се суверенитет Косова и званично не потврди, они неће моћи да позову на одговорност косовску владу за оно што, рецимо, чини или не чини према Србима. Независност Косова је, у том смислу, добро техничко и правно решење за низ практичних проблема са којима се тамо суочавају грађани. Нарочито у првим годинама, док траје ЕУ мониторинг, косовска прелазна влада ће желети да се што боље покаже, као озбиљна и одговорна, и убедиће становништво да поштује људска и права мањина.

Каква је, онда, овде улога САД?

– Има људи у Бушовој администрацији, пре свих то су државни секретар Кондолиза Рајс и њен заменик Николас Бернс, задужен за политику према Балкану, који сматрају да САД нису завршиле започети посао на Косову, а имају моралну обавезу да то учине. За САД је то и начин да својој јавности објасне зашто (још) не могу да повуку своје трупе са Косова и пошаљу их у Ирак, до чега им је, иначе, веома стало.

Шта за САД значи „незавршен посао”?

– Пуна независност Косова. Вашингтон сматра да је Милошевић био тај који је својом политиком изгубио Косово, и да ће тек независно Косово означити крај Милошевићеве Србије.