Не знам ко може да заборави УРС-ову предизборну паролу „Стоп страначком запошљавању”. Ни Гручо Маркс не би бољу смислио. Најстабилнији камен-темељац српске партократије окренуо је лист – ево како.

Нема тајни – понављао је Динкић током кампање – директори јавних предузећа у влади ДС-СПС-УРС постављани су по кључу 3:1:1, а по страначким квотама запошљаване су и чистачице, комунални полицајци, медицинске сестре и сви остали. Али тако даље не иде. Наш услов за улазак у владу – рекао је Динкић 4. априла у листу „Нови магазин“ – биће да нови сазив парламента на првој седници донесе закон о професионализацији управљања у јавним предузећима. Биће уведени „поштени јавни конкурси“ (тако пише на сајту УРС-а). И још пише да ће регуларност и потпуну јавност конкурса гарантовати независна служба коју ће бирати Народна скупштина. Нису рекли, додуше, да мандат те службе мора да буде барем упола дужи од мандата владе, како би се струка у овој земљи одвојила од политике. Али шта сад, као да је то важно кад од свега овога тешко да ће ишта бити. Јавности би можда било довољно да прође УРС-ов законски предлог по коме би заједно са неуспешним директором морао да оде и ресорни министар, пошто би га закон приморао да поднесе оставку.

Е, сад, када би овај закон стварно био донет – и примењен – партократски систем би се озбиљно уздрмао већ ту негде, око нове године. А прва жртва Динкићевог закона, нешто размишљам, лако би могао да буде први човек „Путева Србије”, као и његов ресорни министар, напросто зато што им је обилазница око Београда потонула под налетом прве веће воде, једва три недеље по отварању – што је стварно незабележен рекорд у српском грађевинарству.

Али то би био само потребан, али не и довољан услов да јавност поверује да у питању није нека нова превара. Прави доказ њихове искрене намере да руше партократију била би, рецимо – смена ресорног министра и досадашњег директора ,,Србијагаса” – што због направљених губитака, још више због директорових квалификација и радне биографије, а највише стога што се и сам Бајатовић у потпуности слаже са таквом политиком – ево, и сам се прошле године упитао:„Kо нама брани да постављамо стручњаке?“ (Политика, 16.август, пренето као ударни текст на сајту СПС-а).

Не треба сумњати да будући министар свих-економских-ресора не би могао све то да издејствује. Он ће и у овој влади имати сасвим пристојан уцењивачки капацитет, и што је још важније - он то уме да користи. Сетимо се само како је под његовим притиском (пре непуне четири године) усвојен злогласни Закон о информисању. Против кога су устали, да те подсетим, Србијо драга, чак и СПС и радикали у пуном саставу - дакле - сви родоначелници медијског терора у Србији, листом. Тако да нам за проверу Динкићеве решености да сруши партократију довољно само једно тест-питање: смета ли Динкићу партократија колико су му сметали свакодневни медијски напади власника „Курира“? Кад се тако ствари поставе, размишљам, испада да је ово са партократијом био само изборни слоган, одличан, наравно – као и сви претходни, уосталом.

Као што је био одличан и изборни слоган из 2006. године - „стручност испред политике“. Да бисмо у наредној кампањи гледали исту ту особу како јадикује због тога што његова рођена странка чак и чистачице запошљава по партијском кључу. Проћи ћемо исто као што је 2009. године прошао ММФ који је, попут јадних српских бирача, Динкићу поверовао да ће за девет месеци да отпусти 8000 радника из државне службе. Нити је кога отпустио, нити је о томе више било речи – а ММФ добио папир где пише баш оно што су хтели да виде!

 И сад ми ви реците – али забога, па све је то дневна политика, ко би озбиљан на основу предизборних слогана говорио о правим, политичким греховима? И ево, хајде, да се сложим. И да проговорим о правом, политичком греху. Који се састоји  у томе што се Динкић придружио истим оним људима из црвено-црне коалиције, а да је у политику уопште и ушао као њихов осведочени љути противник. Има ли УРС у програму ишта заједничко са СПС-ом и СНС-ом – осим партократије? Не знам за остале чланове некадашње организације Г17 и не говорим „у име свих нас...“. У своје име, ево, тврдим: никада не бих ни крочила у онај Г17 (без „плуса“) да сам макар у сну посумњала да ће Динкић једнога дана са њима да прави коалицију и тако им удахне живот - који без њега, лепо се види - не би био могућ. Алал вера.