ЕКОНОМИЈА

„Маршалов план“, први кадар, трећи пут

Кључни део проблема може се решити за један дан, једном одлуком, коју нико не жели ни да узме у обзир. А то је укидање партијске државе Највише ме веселе резултати, које саопштавају пре него што направе план. План се, дакле, још не зна, али ће те инвестиције, по речима председника, подићи привредни раст земље тако да ће бити више од пет или шест одсто РТС преноси: „Вучић: Маршалов план за Србију! (РТС, четвртак, 15. август 2013). И каже: „Први потпредседник Владе Србије Александар Вучић најавио је да до краја године можемо да направимо план - шта је то што у наредних 10 година морамо и можемо да урадимо.“ Шест година касније, председник државе каже, а РТС преноси: „Каже да је било бесмислено 2012. или 2013. да се тако нешто покреће, јер се тада наша земља `давила и борила за ваздух`.“ (РТС, недеља, 23. јун 2019). Али сад је тренутак! Прошле недеље Танјуг јавља – „Нови `Маршалов план` би запослио целу Србију“ – а на сајту РТС-а читамо: „Председник Србије Александар Вучић најавио је да ће пре краја године бити покренут нови и до сада највећи инвестициони циклус у земљи, вредан између пет и десет милијарди евра за развој и напредак Србије.“ Да пре тога није било Динкићевог Националног инвестиционог плана, додуше, десет пута скромнијег него овог данашњег (ево наслова из 2006. године: „Ускоро национални инвестициони план у вредности од милијарду евра“) – па да човек поверује у то што прочита. Највише ме веселе резултати, које саопштавају пре него што направе план. План се, дакле, још не зна, али ће те инвестиције, по речима председника „подићи привредни раст земље тако да ће бити више од пет или шест одсто.“ Како? А имао је право, када је пре шест година говорио – „Мораћемо да урадимо реструктурирање јавних предузећа, што значи да неки партијски чиновници неће моћи да раде оно што су до сада.“ И, шта? Као и у доба Динкића, реформи нема, партијска држава цвета. Приватни сектор слабо инвестира – као што је било и пре. Али, шта сад... држава ће, кажу, почети да инвестира - у метро, канализацију, отпадне воде, асфалтираће путеве широм земље – и тако ће Србија за само пет година потпуно решити проблем незапослености. Тешко је овде да се човек не сети Зорана Радмиловића и његовог инвестиционог плана из Радована Трећег – кад већ копамо метро – да у истом трошку, у супротном смеру, пустимо канализацију! Али, брате, барем ту канализацију да добијемо! Још кад средимо путеве, па реке, па комунално смеће... па који динар уложимо у здравство, или образовање... куд ће нам бити крај? Није тај план без основа, нити га је немогуће остварити. Jавне инвестиције су већ око једну и по – па зашто да их не повећамо на две милијарде евра? И то је добра вест. А још боље је то што ће, како Вучић тврди, проблем незапослености у потпуности бити решен. Сад, проблем је што ће та запосленост трајати док трају јавни радови, али, и ту постоји решење. Само треба наставити да се гради темпом којим се у јавном сектору и сада гради. Не јављају ли медији још од 2014. године, сваке године читамо овакав наслов: „Зорана Михајловић опет затекла празно градилиште?“ А последњи пут се, фебруара ове године, пожалила јавности: „Обишли смо 13 локација и затекли један багер и један камион. Због немара претходних извођача сада поново морамо да градимо овај део ауто-пута, а данас видимо да на градилишту нема никог.“ Тако да ни ту нема проблема. Питање одржања пуне запослености померили смо у далеку будућност. Остаје само проблем – како постићи ту стопу раста од пет или шест одсто? Јер, јавне инвестиције, од десетак милијарди, направиће једнократни раст – и готово. И шта даље? Највећи део раста свуда обезбеђују домаћи инвеститори – а њих је мало. Зашто? У најновијем Кварталном монитору, објашњавају да није ствар у томе да пара нема, кажу: „Постоје средства и у банкама и код приватника, али се не улажу јер је лош привредни амбијент.“ А уз то, најбољи одлазе. Ко би остао у партијској држави, да гледа како цвета буразерски систем, па да поново, за коју годину, чују председника како саопштава: имам Маршалов план за Србију! Што је најгоре, кључни део проблема може се решити за један дан, једном одлуком, коју нико не жели ни да узме у обзир. А то је укидање партијске државе. Ко је за? Нико? Уздржан? Нико? Даница Поповић

Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар