(Илустрација: Новица Коцић)

Протекле недеље министар финансија је промовисао публикацију о Националном инвестиционом плану (НИП). Том приликом је саопштио како ће буџетски суфицит од око 400 милиона евра влада ребалансом доделити НИП-у, а приватизациони прилив од преко милијарду евра биће усмерен у исте намене.
Одакле васкрс државног планирања? Добро је познато да оно пре може да науди тржишној привреди него да јој помогне, а искуство нас учи и о склоности политичара да олако деле туђ новац, при чему су корупција и привилеговано богаћење готово неизбежни. Уместо да нам влада објасни како замишља да избегне те опасности, нуди нам се „искуство Ирске која је постигла врло високе стопе раста” путем националног плана развоја. У намери да нам се прикаже како следимо најбоља искуства Европске уније, на интернет страници НИП-а налази се веза са националним плановима неколико њених чланица. Но, по свему судећи, не ради се о истој ствари.

ЕУ издваја велика средства како би смањила јаз између земаља чланица. За то је од 2000. до 2006. издвојено чак 195 милијарди евра. Уколико чланица жели да конкурише за та средства, она прво мора да објасни друштвено-економско стање у земљи (добре и лоше стране), те на који начин ће се оно изменити уколико Европска комисија одобри средства. Земља при том мора имати јасну стратегију и циљеве које жели да постигне. На основу њих се изводе приоритети и мере које влада намерава да предузме (прецизирају се активности, администрација која ће то спроводити, затим краткорочни циљеви, као и групе које ће имати користи или штете због предузетих корака итд). Тек затим се приступа изради финансијског плана. Целокупни план се проверава најмање три пута – пре, за време и после реализације.

Наведене процедуре су споре и компликоване, а јавност у свакој фази мора бити потпуно информисана. Планом се индивидуализује одговорност носилаца посла који дају на увид пратећу документацију неопходну за доношење одлука. На пример, Естонија се прикључила структурним фондовима ЕУ усвајањем плана националног развоја за период 2004–2006, али су припреме плана почеле још 2001. Направљен је економетријски модел који је указивао на допринос појединих сектора привредном развоју и затим су тестирани различити сценарији инвестирања. Стручњаци су на научним скуповима проверавали убедљивост понуђених решења.

Ништа од тога код нас није урађено. Јавности је једноставно саопштено да влада намерава да у овој и наредној години инвестира 1.674,8 милиона евра! Како се дошло до те цифре, није јасно. Истиче се само да је у Пројектни центар Министарства финансија (који по речима министра тек треба да се оснује) до 1. јула ове године стигло 2.920 предлога пројеката, углавном државних органа, мада је било и 26 из приватног сектора! Ко је и када донео одлуку да се приступи изради НИП-а, ко је одредио приоритете, како ће се рангирати пројекти, када и где је расписан конкурс, ко се на њега могао јавити, којим законом је установљена администрација за спровођење плана? На та, као и друга питања, не знамо одговор, што све указује да наша варијанта планирања нема ничег заједничког с оним што се ради у ЕУ.

Међутим, ова импровизација ће нас скупо коштати. Влада нема намеру да тражи сагласност Скупштине за НИП (Скупштина се само „обавештава о активностима и реализацији НИП-а”). Али, ни цела влада неће бити упозната с детаљима НИП-а. У оквиру ње ће постојати уже координационо тело – од пет министара (финансије, капиталне инвестиције, привреда, трговина, наука). Петорка ће дефинисати процедуре, формирати стручна тела, израдити нацрт НИП-а и пратити његово спровођење. Она ће изабрати шест савета за управљање пројектима. Председника сваког савета поставиће министар чији су пројекти најзаступљенији у том савету, а председник ће одабрати остале чланове савета – „стручна и независна лица”.

Сваки пројекат који одобри одговарајући савет (читај министар), имаће свог руководиоца кога поставља – министар. Руководилац тима затим бира његове чланове. Постојаће и тим за тендерске процедуре за који се још не зна ко ће га формирати. Тим ће дефинисати „стратегију приликом реализације великих набавки”. План набавки у оквиру пројекта биће достављан надлежном министарству. Министар ће формирати ,,мале комисије” за набавке до милион евра, а „велике комисије” за скупље набавке постављаће министри заједно.

У саветима и великим тендерским комисијама по једно место је предвиђено за представника председника Републике. Утисак је да ће он имати улогу смоквиног листа приликом доношења одлука, јер пресудан утицај ће имати министри-координатори који су себи доделили „царска овлашћења”. НИП предвиђа највећи број пројеката за путеве (у вредности од преко 400 милиона евра), па је јасно да ће ресорни министар бити незаобилазан приликом доношења одлука. Међутим, неће бити и пресудан. То место је обезбеђено министру финансија путем пројектног центра у Министарству финансија. Центар ће моћи у сваком тренутку да обустави неки пројекат – од идејне фазе, све до његовог завршетка. Другим речима, НИП даље јача моћ министра финансија, али овог пута, како сада ствари стоје, без икакве парламентарне контроле.

Професор Економског факултета Универзитета у Београду и члан Савета за борбу против корупције