(Илустрација Н. Костандиновић)

Од када сам пре две недеље из пера Вилијама Монтгомерија, бившег америчког амбасадора, сазнала да су све партије у Србији подједнако „демократске”, одмах ми се слошило: неееее, чекајте, онај лик са радикалских мајица вадио је пиштољ на моје студенте!

Избацивао професоре са београдских факултета. Креирао репресивне законе, уводио цензуру, називао нас страним плаћеницима, издајницима, како све не. Од заслуга, још бих да додам како је у Србији трајно, можда и бесповратно, обесмислио јавну расправу.

Остало је запамћено како је син тадашњег председника државе волео да дебатује са неистомишљеницима тако што најпре укључи моторну тестеру. Новинари убијани. Потенцијални конкуренти кречом заливани. А сада чујем од бившег америчког амбасадора, каже, драги Срби, немојте нам више продавати те јефтине маркетиншке фразе о радикалима и социјалистима као о неком антидемократском блоку, све партије у Србији су демократске, све оне чине један те исти, демократски блок. Значи, и баба и Раскољников и Достојевски, помислих, сви демократе.

Оно што ме је одмах навело да се томе супротставим свакако има много везе са оном језом и хладним знојем који нас је обливао три дана, док је Тома Николић председавао скупштином. За та три дана и динар је депресирао, а Народна банка потрошила 73 милиона долара да умири курс, који је дивљао све док Николић, сасвим демократски, није дао оставку. Чему се ја онда супротстављам, ако је поштована демократска процедура?

Не кажем, све на овом свету могуће је дефинисати тако да на први поглед изгледа сасвим у реду, а када се ствар оголи постане јасно да је у питању фарса. Прича се да је Платон једном давно дефинисао човека као „двоношца без перја”. Томе су се људи дуго дивили све док једном Диоген није очерупао неког јадног петла, дохватио га онако голуждравог и унео га у Академију, узвикујући „Ево Платоновог човека!” Е, па мени тако дође да узмем неки од снимака са крштења булевара Ратка Младића и да попут Диогена узвикнем – ево Монтгомеријевих демократа!

Али шта ја то спорим, шта ту није демократско? Па само смисао оспоравам, све остало је у реду. Демократија, наиме, не искључује ризик тираније већине над мањином, у шта смо се ми у Србији за Милошевићевог и Шешељевог вакта тако добро уверили. Тиранија већине лако може да прерасте у аутократију, то је оно када је Милошевић могао да буде председник кућног савета па да опет неспутано влада Србијом. А данас чујем да исте те партије треба да сматрамо демократским, мада у њиховим програмима и наступима нема трунке намере да се одрекну своје неславне историје. А то је за либералну демократију, једину смислену демократску форму, неопходан услов. Ево, у Италији се чак нимало не сумња у демократски потенцијал Националне алијансе, која је директни наследник Мусолинијевог фашистичког покрета, јер су се они јавно одрекли свих фашистичких злодела, док им је данас приоритет да одржавају блиске и срдачне контакте са Јеврејима! У искреност показаних емоција, наравно, не верујем, али верујем да их се Јевреји више уопште не боје, што се и хтело постићи.

И управо је овде наш највећи проблем. Наши се тирани ничега не одрекоше – ни хиперинфлације, ни крађа вршених у име државе, ни Сребренице, нити везе са „земунским кланом”, ничега. Не, све што урадише, за њих се зове – патриотизам. За њих су и за хиперинфлацију криве усташе и балије, а и Борис Тадић је усташа, баш народ каже. Милошевић је жртва Хага, никако тиранин, а Ратко Младић је херој и дадосмо му улицу.

Поштења ради, још морамо видети да ли се у овој земљи ико икада оградио од својих недела? Е, па јесте. Након афере Бодрум, Борис Тадић је гласно и јасно рекао – упрскали смо ствар, забрањено је гласати туђим картицама, кајемо се и то се неће поновити. У искреност показаних емоција, наравно, ни сада не верујем, али верујем у искрену решеност те партије да се клони оваквих работа. Тек се тада, први пут, могао стећи утисак да се и у Србији власт понекад боји народа.

Што ме наводи да подсетим г. Монтгомерија на речи Томаса Џеферсона: „Када се власт боји народа, то је слобода. А када се народ боји власти, то је – тиранија”. Тиранија и демократија, једноставно, не иду заједно. Нити онај тродневни страх у Србији иде уз спектакуларну тврдњу г. Монтгомерија да су овде све партије демократске. Нећемо ваљда за демократама вечито да чистимо по дворишту!

Професорка Економског факултета,
чланица Центра за либерално-демократске студије