У Србији је отворена неформална дебата о трошењу приватизационих прихода. Повод је продаја „Моби 63” и 1, 1 милијарда евра који држава жели да утроши на инвестиције. Дебата је потребна, мада је закаснила добрих пет година.

Идеје и предлози за трошење приватизационог прихода одражавају тренутну економску ситуацију и страхове у Србији, али и различите економске доктрине и идеолошка определењa учесника у дебати.

Народна банка Србије (НБС), оптерећена инфлаторним бригама, предлаже да се део тог новца утроши на превремено враћање узетих кредита. Приватизациони приход би тако отишао из земље, не би се конвертовао у динаре и не би вршио притисак на домаће цене.

Укупан спољни дуг Србије је крајем јуна износио 17, 27 милијарди долара. Превремена отплата дела дуга би смањила висину дуга и поправила лоше српске макроекономске показатеље. НБС коначно прихвата да је укупно задужење земље веома високо и да ће његово сервисирање бити проблем у наредним годинама.

Слабост овог предлога је краткорочност његових ефеката, уз одржање узрока инфлације и раста задужености. Само се купује време и одлаже решавање фундаменталних економских проблема – привредни раст уз стални пад запослености и високу инфлацију, дефицит платног биланса и раст задужености уз сталну претњу валутне кризе, прекомерни раст задужености грађана, итд. 

Друга идеја НБС са улагањем приватизационог прихода у пензиони фонд је опет варијација на антиинфлаторне теме. Србију свакако чека болна реформа пензионог система. Приватизациони приход би могао помоћи да се савлада прелазна фаза, па је ова иницијатива привидно у реду. Проблем је што реформа није започета, а њене контуре нису ни на видику. Иницијатива за улагање у пензиони фонд је зато више прикривени покушај да се средства, уз рационалан изговор, имобилишу на неко време и тако смањи притисак на потрошњу.

Дебата о трошењу прихода од приватизације је истовремено и доктринарна расправа о месту и улози државе у транзиционом времену.

Аналитичари склони неолиберализму су против најављеног владиног инвестиционог плана. Неолиберална економска мисао не верује држави. Држава порезима узима новац од привреде и грађана, а потом га прерасподељује и нерационално троши. Промотери неолибералног концепта се зато залажу за „малу” и јефтину државу ниских пореза.

По овом концепту, држава би требало да смањи порезе одмах, а губитак пореског прихода да надокнади приходом од приватизације. Пореске уштеде ће грађани и предузећа знати рационалније да потроше него држава. На овај начин, приход од приватизације се индиректно даје запосленима и предузећима. Ниски порези стимулисаће економска улагања, па ће економски ефекат бити већи него када држава директно инвестира.

На супротној страни економског спектра су аналитичари који верују да Србија из кризе може да изађе само уз помоћ државе и њених инвестиција, па стога позивају на агресивно државно инвестирање. У овом концепту, приход од приватизације треба да покрене инвестициони циклус и тако доведе до пораста запослености. Иако ова школа мишљења прецењује могућност државе да креира привредни раст, у овом случају је она ближа истини. 

Приватизациони приход, и садашњи и будући, држава треба да употреби за инвестиције. Ако ништа друго, она то дугује генерацијама које долазе. Држава је велики део прихода од приватизације већ проарчила, а видљивих ефеката је мало. Вежба са генерисањем привредног раста кроз приватну потрошњу на неолибералној основи, показала се неуспешном. Није добро да држава одустане од инвестирања не би ли направила простор за раст приватне потрошње и експанзију банкарских кредита. 

Инфраструктура Србије је у лошем стању и представља једну од највећих препрека развоју. Ако држава не буде инвестирала, нико други неће. Приватизационог прихода, садашњег и будућег, мало је за све оно што Србији недостаје, али од нечега се мора почети.

Пошто држава троши сопствени новац, нема кредитора чијем би се притиску морало подлегати а инвестиционе послове додељивати страним компанијама. С друге стране, инвестициона иницијатива не сме да служи спашавању предузећа којима спаса нема, већ би морала да подстиче предузећа која добро раде.  !!!

Највећи проблем будућих инвестиција није у концепту, већ у реализацији. Страх јавности да ће инвестиције бити неекономске и служити за сакупљање политичких предизборних поена је оправдан. Увек је присутан и потенцијал за ново јачање корупције када држава инвестира.

Стручна јавност зато не би требало да се концентрише на критику инвестиционе иницијативе, већ на њену контролу. Влада би са своје стране морала да учини доступним широј јавности све подлоге на бази којих се инвестиционе одлуке доносе. Јавност би тако могла и да просуди да ли инвестиције служе Србији и њеној дугорочној будућности, или само краткорочној будућности политичких странака и дугорочном бољитку изабраних.

Финансијски консултант