Немојте ваучере, да не одлетим

 

Професор Медојевић са Економског факултета у Београду успротивио се мом предлогу о увођењу ваучера у систем финансирања школства и здравства. Додуше, о здравству није ништа рекао, чиме је свакако умањио академске аспирације свог одговора, али шта сад ја ту могу. Професор је, у најкраћем, изнео тезу су ваучери лоше решење, најпре стога што би – да цитирам – „на тај начин приватни факултети добили „печења јарећег“, односно да се (једним делом) финансирају из буџета”.

 

Е сада, стварно морам корак уназад. Јер, то „печење јареће“ је племенити Ђура Јакшић употребио као метафору за нешто крајње приземно, а ја послах исту поруку студентима-штрајкачима. Ко велим, читали сте Ђуру, немојте овако. Вама доликује да тражите велике промене, да Србија после вашег изласка на улице постане боља земља – јер ће сви видети како овде паметан свет зна и не страхује свима да покаже куда то Србија треба да иде. И на страну то што се професор Медојевић није удостојио нити реч једну да каже о самом студентском штрајку, него се у његовом одговору оно печење јареће од нечег недостојног, од једне „не-визије“ претворило у чисту кртину или у ребарца (како год више волите), а једино право питање којим се професор бави постало је - за чији астал га свеже печеног треба сервирати!

 

Ко тражи увођење ваучера? Јасно је – приватни факултети“, каже Медојевић. Академски одговор на овако постављену тезу био би да је овде учињена тешка логичка грешка која се зове „ад хоминем“, а кад се то преведе на наш језик онда питање гласи – опростите, шта има везе ко тражи, ако је захтев на месту? Значи ли то, на пример, да ако неки доказани серијски убица каже „Пада киша“ да киша у ствари - не пада? Пада, Медојевићу, пада!

 

Међутим, Медојевић нам одмах објашњава да је овде проблем у томе што су ”приватни факултети код нас углавном основани као профитни центри”. Сада, ја знам шта је ово, али сумњам да ви, којима овај професор није предавао Марксов Капитал, или касније њењу мекшу верзију познату под именом Политичка економија, да ви баш разумете шта су то “профитни центри”? Е видите, у жаргону сваког правоверног комунисте профит је само синоним - за пљачку. Али не за обичну пљачку, та је била некако у реду, као говорна мана, рецимо. Него је морално и материјално неопростиво то стицање профита, та експлоатација човека над човеком и оно отуђење (алијенација), е то су ти профитни центри о којима Медојевић говори.  

 

Последице увођења ваучера биле би друштвено опасне, каже Медојевић. Зашто друштвено опасне, питам се? Зато што би, да цитирам, “центри политичке моћи стекли кроз поделу ваучера огромну власт и контролу над младом генерацијом, незабележену на овим просторима”? На просторима где је комунистичка партија хапсила - не за дела, него за изговорену реч. Незабележену, значи, на просторима где смо као клинци песму „Тамо далеко“ слушали тако што је мама у страху затварала прозоре да нас комшије не пријаве, па да ми тату ухапсе. На просторима где се онда сви гушимо у диму, јер је тих шездесетих у тој слободној Југославији ваздух био баш тежак, нарочито оних дана кад су одрасли пили винo, пушили крџу и слушали неке забрањене песме. Па се нешто баш питам – какву то контролу ови нови „центри политичке моћи“ могу уопште имати над младом генерацијом?

 

Али да се вратим на почетак Увођење ваучера сам јавно затражила ја, професорка са државног факултета, на коме имам намеру и да останем, те читаоци не морају страховати да ово пишем ради стицања профита. Намера ми је да читаоце обавестим како постоји начин да грађани добију много бољу услугу у образовању и здравству, тако што ће држава да почне да финансира тражњу, тј. грађане, уместо што финансира понуду – своје, државне фирме.

 

А кад се уведу ваучери, десиће се следеће. Људи ће свакако за исте паре бирати бољу услугу – па ће лекари и професори имати итекакав мотив да раде много боље него сада! А неће се десити, као што каже проф. Медојевић, да сви оду на приватне факултете зато што им се тамо гледа кроз прсте. Као што приватни лекари неће смети да пацијентима некажњено испод стола дају бенседин без рецепта, тек да би привукли нове муштерије. Ту сад држава има улогу да чврсто надгледа конкуренцију, а искуства говоре да је то могуће и сасвим изводљиво.

 

Да иронија буде већа, ова искуства примењена су успешно чак и у “оној Ирској”, у чији се модел образовања куне академска Србија, све са онима који оспоравају ваучере и Милтона Фридмана, њиховог идејног творца, али, ето – баш им се може, академцима, да тако мало читају!  

 

Али и без читања свакоме је јасно да ваучери носе опасност да лоши професори и лекари изгубе посао. Али кад боље размисим, можда је боље да ћутим. Јер, ако Политика реши да отера лоше колумнисте, ко зна хоћу ли одлетети и ја, кад за наслов текста стављам Ђурин вапај за несталом визијом, а он на тако високом месту бива протумачен као меко, топло и укусно – печење јареће.