НИН online

Интервју: Даница Поповић, професорка Економског факултета

Без система све је авантура

Циљ можеш да имаш тек када се успостави систем и када функционишу институције. Без тога је све авантура, не циљ, а ја нисам авантуриста. Из режима у којима један човек одлучује о свему, најбољи беже. И то важи и за богати Сингапур и за сиромашну Србију. Када сам питала студенте да ли верују да могу да се запосле без партијске везе, насмејали су ми се као да питам највећу могућу глупост

Фото Зоран Лончаревић

Има ли смисла да неког ко се одазвао позиву на разговор прво питате одакле му идеја да још увек има смисла говорити? Мислим да нема, осим ако разговарате са Даном Поповић која на то питање одговара: „Сигурно да има смисла, али мени све мање“. Због смисла у који верује више него у себе, говори мени, за неке од „вас“.

На обележавању годину и по дана Владе чули смо да први пут у историји имамо милијарду евра у буџету и да наша деца могу да буду сигурна да ће живети у срећној, стабилној земљи. Шта си ти чула?

Наша привреда је болесна, непокренута, на самој ивици егзистенције. То је једнаки успех као да си јако болесном човеку дала пет лекова који ће да покажу да уме да стоји на ногама и да се на слици смеши. Ништа више од тога. Сви знамо да нико не може да добије посао ако није у СНС-у, да ниједан велики проблем није решен, да у парламенту неће бити донет ниједан закон који води ову земљу напред уколико нас ЕУ не натера мотком, а и кад га донесемо сви знамо да га никада нећемо примењивати. Апсолутно расуло.

Има ли нешто добро?

Има добрих помака, дати су неки добри лекови, али то је све козметика. Када ти неко каже - предебео си, иди на дијету - и кад ти смањи оброке, то је стварно добро, не може да се каже да није, али ако си истовремено имао упалу слепог црева и нису те послали на операцију, за самог пацијента је потпуно свеједно да ли је остао дебео или није, јер главну ствар није урадио, болесни орган није одстранио.

Коју операцију је избегао дебели мршавко?

Одстрањивање партијске државе, да се држава потпуно одвоји од привреде, да више ниједан директор не може да буде партијски човек. То нема нигде на овом свету, овде се стално прича како ето Норвешка и Француска имају државне фирме. Да, имају, али по једну на милион и потпуно су независне од било које норвешке или француске партије. Није могуће да норвешки председник постави директора у неку компанију, они не познају тај начин функционисања. Да не помињем операцију образовања које потпуно пропада, људи бирају факултете на којима ништа не уче, добијају лажне дипломе са којима у држави могу да нађу фантастичан посао. Те две ствари нас потпуно убијају.

Бринеш о образовању, као да ниси чула да је нађен лек – „дуално образовање“?

То ми тек није јасно. Ако је фирма добра и успешна, кога ће директор да задужи да подучава, испитује и оцењује ђаке? Најбоље раднике? То не делује вероватно, чак ни у случају да држава тај посао додатно финансира. Али, рецимо да то некако решимо, опет остаје питање у којим предузећима ће се то одвијати? Сви ђаци би хтели да иду у информатички сектор, кад се тамо попуне сва места лако може да те западне пракса у вуновлачарској радњи у Сарајевској улици! И чему онда та диплома? Питам се разне ствари, али једно се не питам, одмах се види - ево нама новог извора корупције, плати па упиши дете на неку добру праксу! А кад је тата већ платио, зашто би се дете мучило да ишта научи? Није у Србији проблем дуално, већ примарно образовање. Програми су лоши, ђаци уче напамет, то никог не забрињава, него уводимо дуално. Одлично. Предлажем да одмах уведу и терцијарно, кад је бал – нек је бал!

Враћам се на партијске директоре, шта фали што је Никола Петровић кум и партијски човек кад ЕМС ради фантастично?

Нема лоших људи, има лоших система. Не знам да ли је тачна прича да је сестри Кори Удовички кум тражио рекет од два милиона, али то не би било нелогично у овој средини, а ако је тражио вероватно није тражио за себе него за партију - партије тако живе. Кад постоји уређен систем ниједна фирма не може да опстане уколико је у минусу, никада и нигде. Ако си у минусу ти не постојиш, а у Србији су скоро све државне фирме у минусу. Бајатовић дели 15. плату и вози џип величине овог простора у коме се налазимо (око 200 квадрата, прим.а.), а има минус. То не може, или си на нули или си у плусу - то је тржишна економија. Када би тог човека запослила било која фирма која функционише по тим принципима он би вероватно добро радио, немам лично ништа против њега, али - ем је фирма државна, ем се паре оданде тунелују на разне ствари, ем су јавне набавке потпуно нетранспарентне.

Шта је суштина твог перманентног фокуса на гувернерку НБС?

Опет ништа лично. Највећа замерка је што је изабрана без конкурса, мање је важно што сви знамо да чак ни у Србији не би била изабрана да је конкурса било. Основна ствар је што за гувернера мора да се изабере особа од највећег поверења у финансијском сектору - неко за кога су сви сигурни да тај посао ради на најквалификованији могући начин. То не може да се уради без јавног конкурса. У Енглеској су направили јавни међународни конкурс и за гувернера су изабрали не Енглеза, него Канађанина. Нису имали проблем да запосле странца. Зар неко може да каже да Енглеска није земља која има макар 40 одличних кандидата? Та институција прави кредибилитет државе, та особа никако не би смела да буде ни у каквој партијској вези са владајућом странком, то је основна ствар.

Ректор БУ је најавио да би ускоро требало да буду испитани наводи о плагијату доктората градоначелника. Да ли је могућ неки другачији исход од већ виђеног у случају Небојше Стефановића?

Ту постоји материјални доказ црно на бело - потписан рад човека који се зове Синиша Мали, предат универзитету, на више од 30 одсто материјала су нађене странице где је све живо преписано. Немачки издавач је скинуо тај рад из часописа као плагијат, постоји писмо где потврђују да је реч о плагијату и да због тога повлаче тај рад из часописа.

Синиша Мали је био твој студент?

Био је мој студент и био је одличан. Кад сам чула за проблем са његовим докторатом моја прва реакција је била - увек ударате на најбоље! Љутито сам рекла „дај, немојте, ја га знам“! Рекли су ми – изволи, прочитај сама па види. Онда сам се заиста уверила да је особа са мозгом, вредноћом, са великим капацитетом решила да изабере пут који је крајње недостојан. Не ради се о томе да је ту нешто неморално, неморал је када препишеш сам од себе, али ово је кривично дело. Када неко направи плагијат, плагирана страна има право да те тужи, у цивилизованој земљи где владају институције ти поступци се завршавају тиме што тај плагијатор мора да плати велику новчану надокнаду и да се одрекне свих звања које је стекао на основу плагијата. О томе се ради у случају Синише Малог. Он је академски крадљивац.

Ако је то све тако потврђено, зашто онда универзитетска јавност ћути?

Очигледно да сем Вучића и Синиша Мали има веома јак утицај на све факултетске органе и нивое и да се ништа неће десити док се Вучић не наљути на Синишу, па реши да му се „захвали“.

Како се зове систем у коме је шифра сваке процедуре „хоће ли се премијер наљутити или не“?

То се у теорији зове „хипотеза о беневолентном диктатору“. Србија машта о томе да један човек дође и реши све наше проблеме, али такав једноставно не постоји. Озбиљно друштво мора да има институције. Систем мора да функционише тако да сваки ниво доноси одлуке и за њих прихвата одговорност. Ми имамо систем у коме нико живи не доноси одлуке, све што чујемо од те власти је „Вучић ће рећи…“ Министар Вујовић изјављује да је против подизања пензија, али ето премијер је рекао да ће повећања бити. Слушам га и мислим, па чекај мало, ваљда си ти министар финансија, ваљда си ту дошао са неком идејом, ти си одговоран за то да финансије функционишу и ако нећеш да преузмеш одговорност, што не идеш кући? У Кини је партија тај беноволентни диктатор који води кроз време па се овде говори - кад Кина може што ми не можемо? А нико не размишља да на један пример Кине постоји најмање 20 примера земаља које пропадају у таквим режимима. Тај модел не функционише, иако због скупа неких околности неке земље као Кина и Сингапур известан број година остварују огроман раст уз такве режиме. Зашто морамо као Кина, што не бисмо као Америка? Зашто не могу и ја да имам слободну штампу, тржишну привреду и слободно судство, него мора све то да ми се ускрати да бисмо имали привредни раст?

Зашто?

Зато што код нас демократија никада није ни дошла. Дошли су слободни избори у смислу тачног пребројавања гласова, али даље од тога добацили нисмо. Основна ствар која треба да се деси је слободно и независно судство, да будем сигурна у било ком послу уколико било шта зашкрипи да ћу најкасније у року од шест месеци добити своје паре назад које ми неко није уплатио. Сад у то могу да будем сигурна једино ако ми је друга кућа СНС, па ме они штите, па се та друга страна уплаши од казне великог брата па ми уплати те паре.

Да ли би изашла на изборе?

За то сам да увек свако изађе. Мораш да учествујеш у тој игри који год глумци да су се ту поред тебе појавили, ако си пристао на демократију онда се знају и правила те игре. Постоји опција да се гласа за неку малу странку за коју си уверен да тај глас треба да се чује у парламенту, макар се и не слагао са тим претерано. Али мислим да бисмо морали да се вратимо на већински систем, па да се тај кога сам заокружила изволи појавити барем једном у три месеца да ми лично одговори на питање: „Јеси ли ти онај што је оно обећао?“ Ако се уведе већински систем онда ће излазак на изборе имати пуног смисла. Тај систем омогућава да у парламенту не могу после да се појаве ликови од којих нас је срамота и мењамо канал да не бисмо слушали погрешне падеже и јадне изјаве. Када Србија буде гласала да Бечић буде то што јесте, па изаберемо Бечића, казаћу – Србијо, свака ти част! Тог Бечића нико, нигде, никада није изабрао из народа. Нити би. И не говорим уопште о људима него о систему.

Да ли си чула на телевизији да је створен амбијент за долазак страних инвеститора?

Јесте мало сутра. Проблем је што се показало да је било која институција, која функционише како-тако добро, са становишта инвеститора супериорна у односу на диктатора. Због тога многе фирме одлазе у Македонију уместо да дођу у Србију, што нама који смо одувек Македонију сматрали једним од лошијих места за живот и рад изазива чуђење, али заиста јесте тако. Ако инвеститор зна да се тамо уговор поштује и да у року од 50 дана може да реши проблем, наравно да ће тамо да оде. Овде то не може да му се деси због тога што један беневолентни диктатор не може уз свих 7.000 дневних обавеза још и то да сређује. Зато они све више бирају разне Македоније, Бугарске и друга места, која се нама чине егзотичним. Сутра ће бирати Косово ако буде функционисало боље него овде. А ми ћемо да седимо и мислимо - Боже, колико смо бољи од свих њих, мора да је то нека нова завера коју су нам спремили. Није завера! Људи хоће да зараде паре и гледају где могу да остваре дугорочну добит. То је циљ, а дугорочно не можеш уколико институције не раде. А, да поновим хиљадити пут, овде институције не раде.

Ти то причаш, а у новинама пише да је Србија напредовала и стигла на 59. место Дуинг бизнис листе Светске банке?

То је стварно одлично, али опет нема напретка у испуњавању уговора и у правосуђу, а то су те две области због којих су инвеститори отишли у Македонију. Јесте овде боље него јуче, али мање добро него што је у Македонији. Ако вам се свиђа толики напредак, ја ћу се са вама радовати, шта да кажем!?

Ни Свети Петар не зна ко је власник Политике. Шта би урадила ако би сазнала да је власник листа за који пишеш Радисав Рајо Родић?

Е па, ја бих се убила онда.

Да ли би пристала да предајеш на Универзитету „Џон Незбит“ уз гаранције да ћеш радити једнако професионално као и на Економском факултету?

Наравно да не бих. Због тога што си ти део тима, ниси појединац, и због тога што је то једна институција која штанцује дипломе до којих се 10 пута лакше долази него на Економском факултету. А то се не зове нелојална, него недостојна конкуренција.

Каква ти је слика о студентима, делују ли као људи који се надају нечему и планирају да остану овде?

Већ сам поменула Сингапур. Цео свет се диви њиховом великом економском успеху, али млади људи који тамо завршавају факултете не желе да остану. Читала сам једну велику анализу о економском успеху Сингапура, предавачи на њиховом универзитету су питали студенте да ли планирају да остану након студија и сви сем једног докторанда су рекли „не, одлазимо!“ Из таквих режима – у којима један човек одлучује о свему, забрањује слободу медија, било какву иницијативу компетентног појединца - сви најбољи беже. Био то богати Сингапур или сиромашна Србија. Ја сам питала студенте да ли верују да могу да добију посао без везе са партијом? Насмејали су се као да питам највећу могућу глупост. А на питање да ли желе да остану, сви најбољи су ми рекли да хоће да оду.

Да ли имаш страх од будућности?

Имам осећај узалудности, немам страх. Осећај да ће се било који озбиљан ангажман завршити ни у чему, али буквално ни у чему. Постоји све мања група људи која би хтела и умела нешто да уради, та група је наравно скрајнута и то озбиљно скрајнута и то је мало грозно.

Шта мислиш да ли ће икад бити боље?

Мислим да неће и истовремено мислим да би врло лако могло. У томе је мој највећи проблем, знам да је плодна земља и да има семена, али видим како се у некој кафани све арчи. Гледам и осећам да је узалудно, да се овде дешава неки филм Жике Павловића који се понавља. Гледам сопствени живот као што гледам филм Жике Павловића и ону кафану.

Шта се десило па више нисмо учесници у својим животима, него беспомоћни посматрачи?

Човек није `тица, отприлике је то одговор.

Шта читаш док гледаш филм Жике Павловића?

Недавно сам разговарала са опасним лажовом, особом која стварно нема никаквих квалитета и страшно ме је збунио тај сусрет па сам замолила пријатеља Ралета Миленковића да ми каже неки лик из литературе који је лажов, псето… „Собакевич“, каже он. Собакевич на руском значи пас, као Кучкић, псето лажљиво, тако да сам узела поново да читам Мртве душе.

Да ли још имаш неке амбиције?

Не.

Јеси ли имала?

Увек сам имала циљеве и ако проценим да хоћу „ово“ под словом Ш, уопште ме не интересује што је „оно“ под А веће.

На ком си сад слову?

Сад ми је свеједно, остварила сам једно два одсто од онога што сам хтела.

Зашто смо изгубили циљеве?

Опет понављам да је све у институцијама. Тек када се успостави амбијент система и институција можеш да имаш циљ. Без тога је све авантура, а не циљ. Ја нисам авантуриста.

Сетила сам се тачне пинковске формулације напретка под овим руководством: „Србија је драматично напредовала као амбијент за инвеститоре“?

Ако је драматично напредовала, зашто нису дошли?

Нису дошли због таквих као што си ти, који својим малициозним ниподаштавањем очигледних резултата терају стране инвеститоре. Шта мислиш о таквом тумачењу?

Тачно. Али и због таквих као што си ти.

И тако ћемо, рецимо, да осујетимо и величанствени Београд на води?

Хоћемо.

Шта је одговор онима који те оптужују да си цинична?

Што је лоше бити циничан?

Оља Бећковић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар