Маргарет Тачер | Oмражена и обожавана |
Сви су сада тачеристи
Гвоздена лејди је мрзела реч - консензус. „За мене, консензус је процес напуштања свих уверења, принципа, вредности и политичких идеја. Дакле, консензус је нешто у шта нико не верује - и чему се нико не противи“.
Фото: AP
И то је вероватно био први састојак њеног политичког успеха. Свима је било јасно шта је наумила - и је ли у томе успела. А три пута је побеђивала на изборима. Ником другом у Британији у двадесетом веку то није пошло за руком.
Којих све великих подухвата ту није било... Са Роналдом Реганом и папом Војтилом рушила је (и срушила) Берлински зид. Често је знала да каже само две речи – „нема алтернативе“ – а да сви знају да под тиме подразумева да капитализам, упркос свим проблемима, као економски систем заиста нема алтернативу. Слободно тржиште, финансијска дисциплина и чврста контрола државних расхода, ниски порези, приватизација, патриотизам, и трунка популизма - то су, у најкраћем, били основни састојци њеног економско-политичког програма. Британски (традиционално кејнзијански) економисти нису прихватили ни њу, ни њеног америчког саветника, нобеловца и монетаристу Милтона Фридмана. Чак је доживела и то да 364 угледна британска економиста у Тајмсу објаве отворено писмо у коме су се оштро супротставили Фридмановом и њеном економском либерализму.
Ни медији је нису штедели. Те, 1981. године, у једној телевизијској дебати иронично су је упитали - може ли да наведе имена барем двојице економиста који се са њом слажу. Тачерова је одговорила да може, и навела имена својих економских саветника, Алана Волтерса и Патрика Минфорда (иначе, Фридманових ученика и следбеника). Након емисије, остало је забележено, коментарисала је како је срећа да нису тражили да наведе неко треће име из струке, толико је мала била подршка њеном програму. А данас се тај програм сматра стандардним леком против растуће инфлације, буџетског дефицита и дуга.
То је био тек почетак политичке каријере Гвоздене лејди. Касније, када је повела рат са моћним радничким синдикатима – страдали су синдикати (и то трајно, ни до данас се нису опоравили). Када је повела Фокландски рат – страдали су Аргентинци. У рату са навијачима – страдали су навијачи. А у рату живаца, када су ирски затвореници започели штрајк глађу до коначне победе – ни тада није попустила: десеторица штрајкача умрла су од глади, док су остали одустали од штрајка. Није лако било бити Гвоздена лејди, али је још теже било – бити њен противник.
Жестоко се борила против увођења евра и превеликог приближавања Европи. Борци за женска права сматрали су је издајицом. Многи је нису волели. И, шта је било на крају?
Ево шта је било на крају. Чак и њени најљући противници, британски лабуристи, данас отворено признају: „сви смо ми сада - тачеристи“.
Ми, у Србији, никада нисмо постали тачеристи и зато ће нам довека ићи траљаво. Али могли бисмо, барем менталне гимнастике ради, да упитамо: како би се Гвоздена лејди поставила пред бриселским ултиматумом – и како би то објаснила својим бирачима. Барем да схватимо – шта пропуштамо у животу.
Даница Поповић, професорка Економског факултета у Београду
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
Untitled Document
| Подаци о члану |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Ненад Чанак, председник ЛСВ
Србија треба да одлучи да ли је спремна да ратификује стање ствари или ће наставити да се понаша као тежак инвалид који је у несрећи изгубио ноге, али је и даље киван што му се ципеле не слажу с бојом кравате.
Прочитајте све мисли  |
|
.php)
|
