Нобелова награда за економију – на понос струке

Фасцинантно је Нордхаусово истраживање о томе колики је заиста БДП неке земље, када се упореди са сателитским снимком Земље (ноћу), из кога се онда из јачине светлости коју та земља емитује може израчунати колики јој је домаћи производ. А тек кад се види колики је мрак у неким земљама Нема озбиљнијег економисте који не зна за овогодишњe Нобеловцe - Пола Ромера и Била Нордхауса. Први је пионир теорије ендогеног раста, док је други зачетник анализе међузависности климе и економије. Оба лауреата се, у ствари, баве привредним растом, али из сасвим различитог угла. Док Ромер истражује како људски капитал, иновације и знање стварају одрживи привредни раст, Нордхаус показује како људска раса, осим што уме да ствара привредни раст, има невероватан капацитет да га уништи. Ромеров ендогени раст је, сам по себи, енигма: како привредни раст може да зависи – од себе самог? Тајна је у томе што се знање, за разлику од, рецимо, чоколаде, или било ког материјалног производа – не може потрошити. Идеје се могу бесконачно експлоатисати. Наравно, проналазачи ће убрзо осетити како слаби тражња за њиховим проналаском, јер ће конкуренти у врло кратком периоду унапредити идеју и одузети им профит. У Ромеровом моделу раста, тржиште, у ствари, генерише нове идеје и тако непрекидно поспешује раст. Наравно, под условом да буде довољно улагања у истраживање и развој и да постоји одговарајућа заштита права интелектуалне својине. Тако је Ромер пронашао механизам који може да објасни зашто привредном расту нема краја, када се покрене на овај начин. Бројна истраживања која су уследила након што је Ромер 1990. године објавио своју теорију ендогеног раста, управо су следила његове поставке: његове идеје су други економисти побољшали и унапредили – али је Нобелова награда ипак припала ономе који је први ову идеју зачео. Други добитник овогодишње Нобелове награде творац је нумеричког модела који утврђује међузависност климатских промена и економије. Модел укључује емпиријске резултате из више научних дисциплина – пре свега из физике, хемије и економије. Овај модел, како у шали говоре коментатори овогодишње Нобелове награде, ретко ко је у целини проучио, а још мање емпиријски тестирао на својим подацима. Било како било, Нордхаусова идеја и порука добро је запамћена: друштво мора да одлучи колико је спремно да плати да би се избегла еколошка катастрофа. Нордхаусов опус много је шири од оног за који му је додељена Нобелова награда. Нордхаус је, рецимо, истраживао Ромерову поставку о томе да ће иноватори брзо искусити да слаби тражња за њиховим изумом, и израчунао да ће од пораста друштвеног благостања иноватори зарадити свега 2,2 одсто, што је у потпуности у складу са налазима Ромерове теорије ендогеног раста. Фасцинантно је и Нордхаусово истраживање о томе колики је заиста домаћи производ неке земље, када се упореди са сателитским снимком Земље (ноћу), из кога се онда из јачине светлости коју та земља емитује може израчунати колики јој је домаћи производ. А тек кад се види колики је мрак у неким земљама... Не мање пажње заслужује и Нордхаусова теорија политичких привредних циклуса, где се објашњава да постоје законитости према којима ће и најбоља влада на свету најпре уводити реформе и примењивати строге мере, да би пред изборе постала најгори популиста, повећавала пензије, отварала школе и музеје... све док не добије следеће изборе, и тако укруг. Научни опус Пола Ромера свакако је ужи од Нордхаусовог, што, наравно, ничим не умањује његове резултате. Али ће осим теорије ендогеног раста, Пол Ромер остати забележен у историји по још једној ствари. Наиме, јануара ове године, Ромер је након само петнаест месеци дао оставку на место главног економисте Светске банке. Повод за оставку био је скандал са чувеном Дуинг бизнис листом Светске банке, у којој је Чиле муњевито повећавао рејтинг у годинама кад су владали конзервативци, и истом брзином падао у доба владавине социјалиста - док се, у ствари, пословни амбијент врло мало мењао! Од сумње у методологију и резултате, још је гора његова оцена људи са којима је радио у Светској банци: „Никад у својој каријери нисам срео професионалне економисте који су у стању да изговоре толико ствари које је лако проверити и утврдити да нису истините.“ Да човек буде поносан на идеје које су нам подарили - и на моралне лекције које нам остављају. Даница Поповић

Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар