(Б. Кнежевић)

ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА
Јесте ли и ви апстинент? Отмен избор, признајем, радо бих се и сама придружила, једини проблем је у томе што ми то себи више не можемо да приуштимо. Није Србија нека стара, зрела демократија, па да кажемо – ко год да дође на власт, исто ће нам бити! Неће, верујте. Ево погледајте овај индекс беде на слици. Лако се тумачи: беда је једнака збиру инфлације и незапослености. Што већи бројеви, већа беда, наравно. Тако испада да је Ђинђићева влада смањила индекс беде са 134 на 34 одсто, а Коштуничина почела поново да је подиже... Онај црњи део овог индекса, који означава незапосленост, расте ли расте, а да то уопште није тако морало бити, што нам говори искуство свих успешних транзиционих привреда. А ми се стално бусамо у груди да је баш лепо што смо толико закаснили са транзицијом, сад ћемо ми то брже и боље од њих, кад оно – мало сутра. Не помаже ништа ни то што сви знамо да је стварна незапосленост ипак мања него што званична статистика показује, што и анкете потврђују. Мања јесте, али расте, како год да је меримо! А кад незапосленост расте, онда су за то одговорни они који су учествовали у власти: ту смо, дакле.

Али како открити шта ће они стварно да раде после избора? Рецимо, може се покушати са питањима која ће помоћи да откријемо шта они уопште знају о креирању модерне привреде и државе, и то по ресорима, и шта су од тога у стању да примене. По томе ваљда треба да их бирамо, а не по боји кравате у предизборним спотовима, зар не? Стога ево поклањам новинарима неколико питања, која би током предизборне кампање могла да послуже да не свиснемо од муке и досаде, када вртећи канале понекад ипак нешто будемо морали и да видимо, чујемо, прочитамо...

Ево првог питања за политичаре. Колико сте оно беше нових радних места у прошлој кампањи обећали? Они то неће знати да одговоре, јер су тада „окидали” свакојаке глупости, а касније није имао ко да их на то подсети (што, руку на срце, није њихова грешка). Ево даље: како би ваша партија сада то питање решила, на чије искуство се позивате? И сад ту имамо заплет. Ако се не позову ни на чије искуство, а нарочито ако нагласе да смо ми ипак тако посебни, па питајте их – јесте ли ви неки нови Кардељ, само сте нам још ви недостајали! Ако, ипак, буду разумнији па кажу да је решење у страним инвестицијама, биће у праву, онда их упитајте – шта су елементи те политике, ко је то најбоље радио, где је то било, питајте их, можда се припреме за разговор па нешто и науче...

Друго питање – како сте смели да дозволите да цене у трговинским ланцима у Србији буду веће него у окружењу? Сећамо се сви ми веома добро како је бивши директор Меркатора, на констатацију да је у српском Меркатору скоро све знатно скупље него у словеначком, одговорио – овде су такве цене! Па нису ваљда српске цене нека ендемска врста, па тако стоје високо? Не, него овде власт много воли своје тајкуне, па се нови трговински ланци не отварају, а потенцијални најављени озбиљни конкуренти не долазе, те нема ниједног разлога да било ко смањује марже, дакле ни цене. Ни нових банака нема, а исти људи који су забранили нове уласке сада нама кукају како су камате превисоке! Али, очито да им љубав према тајкунима (или можда само према њиховим партијским донацијама, да не грешимо душу) не дозвољава да се баве народом, а баш ми сада треба да их подржимо на изборима! Па хајде и ми једном, својих новчаника ради, да се пробудимо и упитамо их – стварно, шта ви то нудите, па да знамо за шта гласамо. Јесте да сви ви неизмерно волите Србију, Косово, Хаг и Европу, али – хоћете ли већ једном да направите амбијент да овде сладолед буде јефтинији или нећете, питам ја вас?

И треће, отровно питање – кога сте из ваше странке ставили у управне одборе јавних предузећа? Шта су по професији ти људи и за колику плату раде сада, а за колику су радили пре тога? То ми имамо право да знамо! Има ли тога игде у свету, да неуки партијски чиновници управљају државним гигантима? Питање, дакле, гласи: када планирате да се развластите, тако што ћете приватизовати та јавна предузећа (а ви новинари то прибележите, па ће бити лепих питања и у току мандата). Знамо ми да се у целом свету партије финансирају из неких потпуно мутних извора, али брате, макните прсте из наших новчаника, наших самопослуга и наших јавних предузећа! Тога нигде у свету нема, ако се борите за власт само због те слатке паре, е па не дамо вам више, и готово! Баш се радујем овом питању, онако, у себи...

Пред сам крај, у паузи, да видимо и ту вашу биографију. Успешну транзицију, наиме, водили су светски признати експерти, или су то својим добрим политикама постали. Где се ви ту котирате – ма у којој области? Јер, видите, ми о вашим скандалима и посрнућима знамо скоро све, али ваљда треба да сазнамо понешто и о вашим конкретним плановима у вези са нама. Да појасним. Ваш скандал ипак је само ваш, а ваша лоша политика је атак на наш новчаник. Стога је стварно дошло време да гласамо за оне који наше новчанике воле барем исто колико и свој сопствени.