 |
(Аутор: Игњат Гатало)
|
Негде већ средином 2001. године почело се говорити о
нелогичној путањи српске транзиције. Рецимо, кружио је виц, састану се
Ђинђић и Коштуница. Веома лако установе они да је пепељара испред њих
неприхватљиво препуна пикаваца. Да, можда је и тако, озлојеђено каже
Коштуница, али свакако није тренутак за расправу о пепељари, јер ми ни
устав немамо, зна се ваљда којим се редом гради кућа! На то Ђинђић
узима пепељару и избацује је кроз затворен прозор.
Ђинђића више
нема, а устав је донет. У међувремену, транзиција је стално бивала
негде у другом плану, а економска политика Србије постала је у свету
познатија по обртима него по резултатима. Наравно, ишли смо и корак
даље: не само да су коренито мењале политику својих претходника, наше
владе су исто то радиле са сопственом политиком у току свог рођеног
мандата, што је дирљиво. Рецимо, спољнотрговинска либерализација с
почетка транзиције после само 18 месеци званично је проглашена
претераном и штетном. Зашто сте је онда спроводили, питала сам се, и
нисам нашла одговор. За то време гувернер Динкић водио је политику
изразито прецењеног динара, што је веома погодовало народу и увозницима
- права, дакле робинхудовска политика. Увоз је постајао све јефтинији,
цене су се смиривале, плате расле, небитно што је све то било изнад
могућности. Онда се наједном, Робин Худ претворио у Супер Хика (за оне
који нису читали класике, то је чувени јунак Алана Форда који отима
сиромашнима и даје богатима), и затворио четири велике српске банке.
Тај сурови потез - гле чуда - учинио је више добра Србији од свих оних
популистичких празних прича и покојег брзо потрошеног динара више.
Уместо четири банке са око осам хиљада радника, који месецима нису
добијали плате, а нису им се више баш ни надали, добили смо у рекордном
року амбијент у коме је само у петнаестак страних банака запослено
преко дванаест и по хиљада људи, с највећим, убедљиво највећим платама
у Србији. Људи поново држе новац у банкама. Многи у Србији више не
плаћају кирије мусавим газдарицама већ за исте паре купују себи
станове, чисто ето, на пример, ко је све од тога имао користи. Али, за
такав потез у Влади Србије и тадашњој Народној банци требало је
храбрости, знања и политичке воље, а тога је очигледно и било. Али,
само тада и, само на том примеру. Надаље, овакви излети у праву
транзицију, праве и масовне гринфилд инвестиције, нису забележени. Ни Коштуничина влада није одолела изазову да контрира како
претходној влади, тако и самој себи. Док нису потпуно зауставили
приватизацију, нису се смирили, да би онда, ипак, наставили управо тамо
где су се заклињали да никада неће. Али, ниједно приватизовано јавно
предузеће, ниједан решен проблем друштвених фирми у карантину, које ће
у њему вечито остати ако се они буду питали, као и све већи број
незапослених сведоче да ни сада ту нема довољно транзиционих
капацитета, политичке воље, или чега већ. А како се то могло решити? Па
исто као и у случају оне четири банке - направите амбијент, несолвентне
фирме оду под стечај, а да то не мора бити крај, већ често буде нови
почетак, те онда дођу страни инвеститори и ствари почну да се развијају
у жељеном правцу. Да је то изводљиво, не сведоче само нове чланице ЕУ,
него је ту и оних наших осам хиљада банкарских службеника који су се
самопретворили у дванаест и по хиљада запослених. Јесу ли то исти људи?
Нису, али све је то Србија, која је добила толика нова радна места, и у
којој би долазак нових страних инвеститора помогао да се запосле и неки
од оних који су испали из првог извлачења. Не сви, нажалост, не сви.
Тајна успешне транзиције управо је у томе да број губитника буде много
мањи од броја трајних добитника, боље од тога једноставно није могуће.
У међувремену, наш Супер Хик из претходне владе поново постаје Робин
Худ, већ првог дана нове владе најавивши јавне радове, развојни буџет и
велики раст плата. Али, беше то накратко, ММФ је све то забранио и
условио отпис дуга Париском клубу тиме да Динкић повуче реч и скреше
предвиђени дефицит на нулу. Речник владе поново је постао реформски, а
пристали смо и да се почне са процедуром приватизације јавних
предузећа, од којих ће први на реду бити НИС. Додуше, то је учињено
тако упадљиво неискрено да су нас барем десетак пута хватали у лажи.
Но, чим је ММФ отишао, српска постмилошевићевска економска политика
доживела је свој пети преврат, где више нико од нас није сигуран шта се
све може, или не може, овде десити, ни са НИС-ом, ни са нама.
И на крају, испада да ниједну пепељару Ђинђић није толико снажно
избацио кроз прозор колико је Коштуница брзо донео устав. Но то је
добро, јер су сада ваљда сви на политичкој сцени довољно сазрели да
схвате шта значи реал-политика и да понекад вероватно другачије и не
може. А и нама је ово наравоученије. Могли сте, значи, господо драга, и
транзицију да водите и боље и брже. Само да знате да знамо.
Професор Економског факултета у Београду
члан Центра за либерално-демократске студије
Даница Поповић
[објављено: 02.11.2006.]
|
