Кад бих могла, најпре бих да заборавим фотографију на којој Небојша Стефановић са цедуље преписује текст у књигу жалости француске амбасаде. Пушкица у левој, перо у десној, па удри: „Примите изразе мог најдубљег саучешћа.” Ко би преписивао такве ординарне фразе, размишљам, и која би влада, осим српске, баш ту слику ставила на свој сајт (www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=252099)?
Сад, грешке се дешавају, али шта је овде грешка? То што плагијатор руководи Министарством полиције? Или то што министар не уме из главе да срочи текст за књигу жалости? Или се то ништа не броји док се Вучић не наљути?
Премијерова љутња већ добија институционални карактер и о њој нас медији редовно извештавају – што у директном преносу, што кроз исповести његових блиских сарадника. „Као што је премијер био веома љут кад је чуо да Кори Удовички дели пакетиће, а нисмо се тако договорили, тако исто мислим да ће бити љут када чује и за ово”, изјавила је министарка Михајловић, ваљда у жељи да нам саопшти да премијеров бес има снагу судске пресуде. А „ово” није имало везе са министром полиције, већ са министром војске, кога је премијер сменио, али тако да нико (па ни сам министар) није то ни приметио – па решио да поради на својој омиљености и подели четврт милиона евра припадницима војске. Наравно, паре није дао из свог, већ из вашег џепа, поштовани читаоче.
Хоће ли Гашић морати да врати „како зна и уме” четврт милиона евра, као што је пре месец дана исту пресуду премијер донео у случају против директора „Србијагаса”, који је на своју руку поделио 625.000 евра својим запосленима, да би му, уместо санкција, као детету, премијер припретио баш тим речима – да врати „како зна и уме”?
Не бих да премијеров гнев окрећем ка себи, али, ето, морам. Какве везе у озбиљној држави има то – да ли се премијер наљутио? Он може једино на себе да се љути, све остало је посао институција и све се одвија по аутоматизму: смењени одлазе са власти истог дана, да би смена имала икаквог смисла. Проневеритељи новца у државним фирмама на лицу места добијају отказ, да би позиција директора државне фирме имала икаквог смисла. Овако, док све зависи од тога када ће се премијер наљутити и колико ће га то држати, у власти ће вечито дефиловати керамичари, власници печењара, плагијатори, учесници ријалитија – чијим ће неделима једино судити добро срце и прека нарав нашег премијера. Чега треба више да се бојимо?
Kако тај свет опстаје у власти? Лепо, има ту система. То је добро објаснио већ поменути Бајатовић у једном разговору у „Утиску недеље”, сад се сетих, па и вас да подсетим. Поменути Бајатовић је, онако са висине, рекао председнику Фискалног савета: „Ви сте, професоре, економетриста, а ја сам практичар.” То је њихов аргумент: као што је онај тракториста – ти си економетриста. Кога је брига што ће га неко некада у „Политици” исмејавати због тога што се то занимање зове – економетричар! Зна Бајатовић нешто много важније: он зна тајну опстанка у фотељи!
На тим темељима сада се попуњавају нижи нивои власти и тек ћемо имати чему да се смејемо и над чиме да плачемо. Штампа бруји о случају извесног Сима Чулића, који је по друштвеним мрежама познат као СНС бот и конобар из кафића „Коста кафе”, а за кога се тренутно тражи ухлебљење у управном одбору РТС-а. Не предлаже га било ко, већ лично директор Института за политичке студије. У предлогу директор не помиње кафић и ботовање нити то да је Чулић одавно аванзовао и да ради у председништву Србије као веб-администратор, већ га овај директор предлаже „као угледног стручњака из области које су од значаја за обављање послова установе јавног медијског сервиса”. Како га не би предложио, размишљам, кад Чулић сам, у биографији на друштвеној мрежи „Линктин”, наводи како течно говори српски, босански, хрватски и енглески језик, да би, кад се Србија затресла од смеха, додао још и македонски и шпански језик, који до тада није говорио? Треба ли РТС-у ишта боље од овога?
Плакаћемо ми још за Гашићем, ако га премијер у јануару смени. Можда је Бата стварно најбољи на кадровској листи СНС-а? И шта ћемо онда?
Не знам шта ћете ви, али за себе знам: хоћу све то да заборавим. И њих, и паре што спискаше, и увреде којима нас засипаше, а нарочито ону фотографију на којој министар седи и преписује са пушкице текст у књигу жалости.
Ако има Деда Мраза, тако ће и бити.
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду
