Са графикона треба уочити правилност односа између разлике у платама и БДП-а, с једне стране, и разлике између увоза и извоза, с друге, каже др Здравковић. Раст дефицита у робној размени доводи до бржег пораста плата од БДП-а, и обратно

Према последњем саопштењу Републичког завода за статистику, просечна нето зарада у Србији у септембру била је 22.259 динара, или 271 евро по курсу на крају месеца. Тако је просечна плата премашила исплате из маја 1991, када је износила 268 евра и приближила се рекордним вредностима из друге половине 1990. и прва четири месеца 1991, као година пре санкција (мај 1992) у којима се колико-толико, опет у просеку, солидно живело.

Према оцени др Мирослава Здравковића, сарадника Економског института, овако висок раст плата изазвао је, понајпре, оснажени динар према евру, али и објективан међугодишњи скок просечне зараде – 21,3 номинално, а 8,7 одсто реално у односу на септембар прошле године.

При томе, примећује др Здравковић, продуктивност у индустрији повећана је од јануара до августа за 15,1 проценат, у односу на исто време прошле године. Углавном због мањег броја запослених, а не услед раста производње. Уз све то, уочљив је снажан притисак да се зараде и даље повећавају.

То је једна страна медаље на којој се види оно што нам се дешава. Она друга, мање лепа, јесте што трошимо више него што стварамо и зарађујемо. И за ту оцену наш саговорник има образложење. Ове године плате су за непуних 40 индексних поена изнад нивоа бруто домаћег производа, али је зато ниво увоза већи од извоза и свих 50. Уз плате уочљив је и изузетан прилив новца из иностранства (дознака) и капитала (кредити и стране инвестиције) у Србију. То дугорочније може да изазове немале потресе на домаћем тржишту и пробуди инфлацију тражње.

Висок раст плата, с друге стране, делује, како процењује др Здравковић, дестимулативно и на смањивање незапослености. При оваквом просеку, који је објективно за највећи део наших људи недовољан за лагодан живот, чак и без поређења са неким земљама у суседству, мало је оних који прихватају ниже наднице од просечних, а то је, ипак, потпуно немогуће. Зато нам се и догађа да поред милионске армије незапослених има и стално отворених конкурса на које се нико не јавља. Најчешће образложење јесте – мала плата.

С високим повишицама (не)зарађених плата прети реална опасност и од раста увоза, а тиме и трговинског дефицита, што, опет, са своје стране успорава опоравак бруто домаћег производа, који није сасвим спор, али његов темпо није довољан да нас ишчупа из неприлика у којима се дуже од деценије налазимо, каже др Здравковић и подсећа да смо још далеко од наше најуспешније 1989, када смо имали уравнотежену робну размену са иностранством. Извоз и увоз су тада вредели по око 13 милијарди долара, с тим што је дефицит у размени са иностранством (774 милиона долара) покриван суфицитом у размени са другим републикама тадашње СФРЈ. Суфицит од дознака коришћен је за сервисирање дугова и раст девизних резерви.

Сада то није случај, јер се суочавамо с осетним растом спољнотрговинског дефицита, који до краја ове године може да пређе свих шест милијарди евра.

Све ове недоумице, не само са платама, траже одговоре. Један, на пример, може да буде оштро обезвређивање динара, рецимо на 100 динара, чиме бисмо подстакли бржи раст извоза уз конкурентније плате, смањили увоз, повећали БДП, али бисмо пробудили авет хиперинфлације, па би већ за који месец стигао захтев да курс буде 150 или 200 динара. Или, колико би дуго био одржив овај пораст плата и шта би се десило када би се смер кретања новца и капитала окренуо у другом правцу – према иностранству.

Тек ту не бисмо нигде стигли, каже на крају др Здравковић и додаје да о свим овим и осталим отвореним питањима економске политике током идуће године тек предстоји објективна и стручна расправа, која не сме да има било какве везе с предстојећим изборним и другим политичким маркетиншким обећањима, јер привредни токови све региструју.

-----------------------------------------------------------

Сочнија сарма

Према оцени др Здравковића овогодишњи висок раст плата последица је, понајпре, смањеног броја запослених са минималним примањима. И као у оној статистичкој причи, по којој једни само једу месо, а други само кисели купус – у просеку сарму, сада је то јело само мало богатије и сочније, јер има више меса. Високом просеку кумовало је и веће учешће Београда у БДП Србије у коме се налазе највеће банке, осигурање, страна представништва, трговци некретнинама... где су плате знатно веће него у централном делу Републике, где је дошло до правог слома готово свих индустријских погона у друштвеном власништву, а приватници још нису довољно ојачали да би поправили ситуацију.