Ilustracija: Novica Kocić

Što bi rekli u udžbenicima ekonomije, najbolja centralna banka je ona koja može političarima da kaže – ne. Recimo, dva guvernera Bundesbanke uspela su da sruše tri nemačka kancelara (Erharda, Kisindžera i Helmuta Šmita), dok je i odlazak Vilija Branta značajno ubrzala oštra monetarna politika Bundesbanke. Šta reći? Prosto da se čovek od srca nasmeje, gledano ovako iz Srbije. Mi, veterani dve hiperinflacije, preferiramo tumačenje prema kome centralna banka radi samo kad joj političari to dozvole, dok u pauzama služi za ukras. „A tako treba i da ostane”, poručuju nam ponovo ovih dana, a mi slušamo i ćutimo, neprijatno zaplašeni onim poznatim rastom neizvesnosti na tako vitalnom mestu u zemlji.

Sumnjam da bi danas iko u sekundi uspeo da se seti zašto ono beše Dinkić smenjen sa mesta guvernera, a jedva da su prošle tri godine. Formalno, njemu se radno mesto ugasilo, jer je Narodna banka Jugoslavije postala Narodna banka Srbije, a u suštini se desilo samo to da tadašnji premijer Živković uopšte nije umeo da proceni Dinkićevu političku težinu, te je odigrao jedan krajnje suicidalan politički potez. Pa smo birali novog guvernera, malo nevešto i malo bez većine u parlamentu, što je onda iskorišćeno da novi guverner, Kori Udovički, umesto dobrodošlice dobije poruku da će da „leti kao kufer”, samo kada G17 plus uspe da se vrati na vlast, što se sve ubrzo i desilo. Za šest godina, Jelašić je već treći guverner koji može da odleti, a za to vreme u većini ozbiljnijih zemalja guverner ne završi niti jedan jedini mandat. Doduše, mora se reći da Jelašića još uvek niko nije oterao, ali nam je predočeno da će novi parlament, nakon januarskih izbora, već koliko odmah imenovati novog guvernera, što ne znači da to neće ponovo biti baš on! Ali me baš interesuje koliko sadašnji guverner više sme da bude politički nepodoban, a pri tom da računa da će ostati na mestu guvernera barem do prirodnog kraja svog mandata.

Da ironija bude veća, nijednom od ovih guvernera prilikom „kuferovanja” nije osporavana stručnost, niti je bilo ko dovodio u pitanje njihovu monetarnu politiku. Kao da su oni tu stažirali, sunčali se, bili u prolazu, šta li. Krajnje neshvatljivo, ali razmislimo o posledicama. Ako sada oteraju i Jelašića, kolika je verovatnoća da će sledeći guverner biti nezavisan, stručan, renomiran i uspešan, a da nije lud?

Sve zemlje koje su iskreno gradile instituciju nezavisne centralne banke radile su potpuno suprotno. Evo nekih zanatskih trikova. Najpre, skoro da je isključena mogućnost da guverner svakog trenutka može biti razrešen, čime se prilično dobro štiti njegova autonomija. Užasno surovo deluje, recimo, mađarski zakon, gde lepo piše: mandat guvernera može biti skraćen samo u tri slučaja – ostavka, opoziv i smrt! A sam opoziv strogo se ograničava na slučajeve kršenja zakona, odluku o opozivu donosi predsednik republike, na predlog premijera, i sve tako. Ništa – zemlja promenila ime pa da menjamo i guvernera, ništa – mi doneli novi ustav, pa kad već krečimo… Neke zemlje se brane i od druge krajnosti, a to je da guverner dobrovoljno bude previše servilan prema političarima. Tamo gde je to bio problem, propisana je neobnovljivost mandata, pa se ni servilnost više ne isplati.

Najzad, važno je i to da centralna banka dobije lako proverljiv zadatak: njen je mandat da postigne i održava cenovnu stabilnost. Loš guverner biće onaj koji ne bude postigao cenovnu stabilnost, a dobar onaj koji to bude uspeo da uradi. Koji je naš guverner prema ovom kriterijumu bio loš? I šta nam to bolje, starije i lepše ponovo nudite?