(Илустрација: Новица Коцић)

Још се нисте ни навикли на ову моју месечну колумну, немаштовитог имена „По глави становника“, а ја већ – нећу више. Разлог? Права ситница, што би рекао Сер Оливер – а ко не зна ко је тај лик, нека прескочи, данас ништа не објашњавам – разлог су принципи.

Ево, на пример, принцип вођења јавне расправе. Основни принцип је – разговарај о теми, не вређај саговорника. Или да полако почнем са причом, која је вероватно почела негде у априлу, онога дана када је Владимир Глигоров објавио текст, баш на овом месту. Истог дана у „Политикином“ интернет издању, где свако може да се придружи и пошаље свој коментар, уз тај његов текст освануше најниже могуће увреде, неких прилично полуписмених и масовно, погађате наравно, непотписаних неких ликова. Но, како се ни сама нисам слагала са Владиним ставом, написах и ја коментар, не баш нежан, али имах срца да га потпишем. За разлику од ликова који мисле да је ствар у тестостерону, одаћу вам тајну – ствар је у сивој маси и неколико деценија проведених са књигом у шакама. Но, да завршим причу о Глигорову, до краја тог дана на сајту „Политике“ скупило се толико увреда, нискости и гадости, да сам морала да се поново јавим и упитам све њих – те анонимне медијаторе и коментаторе – да ли су свесни да је то забрањено чинити, вређати саговорника, па још из мрака?

Од тада је много текстова прошло кроз тај караказан, а од када се појавио мој текст о Монтгомеријевом демократском блоку, и моји текстови, боље рећи, баш и ја, доживех иницијацију – праве салве и тоне увреда. Наравно да их нећу овде износити, али једино зато да би тај свет остао баш тамо где му је место, то јест нигде. Овде, наиме, о принципима размењујем мисли са културним светом.

Из истога разлога не бих да гњавим читаоце причом о „дежурним коментаторима“, који очигледно веома вредно, организовано и тактички вешто минирају свако другачије мишљење. За уважене читаоце који не користе Интернет, то су исти они „дежурни гласови“ које чујете у „Утиску недеље“, или било којој емисији на радију или на телевизији, где оцене да треба утући госта простаклуком. Осим Оље Бећковић, не знам никога из медија ко им спушта слушалицу у пола речи. Напротив. „Дежурни коментатори“ са „Политикиног“ вебсајта сами наводе да, када им медијатор ни после десетак слања не објави поруку, они лепо зову главну уредницу, која је по правилу на њиховој стани, те увреда буде објављена, одлуком са највишег места, дакле. И сама сам од уреднице добила слично тумачење, да „Политика“ на том месту инсистира на што већој слободи.

Но, ја сматрам да слобода која се даје овом новом Кју клукс клану, који покривеног лица и незнаног имена шаљу увреде, ја, дакле, тврдим да то нема никакве везе са слободом. Да се послужим аналогијом, има ли било ко право да вас на улици, под кукуљицом па чак и без ње, сада свеједно, обаспе увредама и опали вам шамар, једноставно зато што му се не допадате, а да вам полицајац (уредник, онај ко тумачи правила) објасни да је то – слобода изражавања, за коју смо се за време Милошевића борили, а сада вам, као, смета? А то што смо се ми борили за принцип, да нико, никога, никада у јавној расправи не сме вређати, већ само сме расправљати о теми, то полицајцу не бих објашњавала, али врховништву данашње „Политике“ мислим да вреди овако, сасвим јавно и сасвим потписано, саопштити.

У ствари, дошло се до Ничеове дефиниције неподношљивог. Каже, све што се деси само једном, подношљиво је, барем стога што ниси знао да ће се десити. Али, све што не бисте издржали када би се поновило бесконачно много пута, макар се и не поновило, е, то је неподношљиво. Дакле, малине са шлагом, подношљиво. Увреде и скаредни коментари, било ком аутору, испод било ког текста – неподношљиви. И када се тако поставе ствари (хвала великим филозофима, ето доказа да није њихов наук баш толико неприменљив), схватих: не, никад више. Мени овде није место. До измене тумачења принципа слободе, који тренутно важи у „Политици“, или заувек, остаје да се види. А да знате, било ми је огромно задовољство, ова моја колумна, неспретно названа „По глави становника“.

професорка Економског факултета чланица Центра за либерално-демократске студије