„Проклета је Америка и злато што сјааа...” Ко за ову песму није чуо, под хитно би требало да се распита и да је научи, много је добра. Јер стварно, та Америка, у којој управо данас прослављају Дан независности, чиме ли толико привлачи људе да оду и заувек тамо остану? Филозофски посматрано, мени је ту најубедљивији светоназор понудио Радован Трећи – америчка врата дихтују, каже, као ниједна друга. И брисачи. Биће да је то. Мало стручнијим речником речено, то је амбијент са милионима добрих комбинација посла, зараде и могућности да се новац врло угодно потроши. Правна држава. Што се неправде тиче, исправе понекад и то. Чак и ову злу и злосрећну америчку политику према Косову и Метохији, ако је ико буде темељно оцрнио, вероватно ће најбоље то учинити баш они сами. Наравно, ко зна када, али ће се то вероватно десити пре него што ми Срби скупимо снаге да до коске оголимо истину о Ратку Младићу. Но, зашто бисмо ми то уопште радили, нисмо ми малтретирали црнце.

Било да је волите или не, има једна ствар у вези са Америком коју би свако – левичар, десничар, или популиста – од срца (себи) пожелео: тамо су плате највеће, а незапосленост скоро најмања на свету, само четири и по одсто прошле године. Ипак, ни левичарима ни популистима не би се допало то што се овај импресивни резултат постиже скоро без икакве улоге радничких синдиката, којих у Америци скоро да и нема. Поређења ради, колективне уговоре у Шведској има преко осамдесет, а у Америци у приватном сектору једва осам одсто запослених. Али шта сад сметају синдикати, питаће се многи. Па сметају, јер јаки синдикати по правилу теже да подигну плате високо изнад продуктивности, а када у томе успеју, власници фирми одмах смањују инвестиције, тиме коче и будући привредни раст и раст будућих плата! Ирска је постала „тигар” тек када се оканила те праксе и када су сви кључни играчи – послодавци, држава и синдикати потписали да плате нигде, чак ни у приватном сектору, неће расти брже од продуктивности. И тако долазимо до правог одговора на питање – зашто су у Америци највеће плате? Оне су највеће зато што Америка има највећу продуктивност рада, и тачка.

Но, шта нам, осим јаких синдиката, гарантује да плате не заостану за растом продуктивности? Гарантује економска теорија, која каже да заостајање плата не може бити ни масовна ни трајна појава. То се фирмама не исплати, јер када сви успоре раст плата онда продаја почне да пада, а тада први на удару буде – профит! У тој племенитој намери, дакле, да максимално повећавају сопствени профит, фирме воде рачуна да плате у просеку расту барем колико продуктивност.

Искуства, наравно, потврђују теорију, али указују да се ово изједначење плата и продуктивности постиже циклично, а циклуси, богами, могу потрајати. Управо сада, Америка пролази кроз „минус” фазу, у којој су скоро сав раст продуктивности појели они генерални директори са годишњим платама од по неколико милиона долара, док изгледа да осталима плате заостају за продуктивношћу. Али ни у овим (одиста неправедним) временима, из Америке се нико не спрема да оде, а нарочито се нико не спрема на повратак у земље где јаки синдикати гарантују раст плата изнад продуктивности рада или тамо где држава рекламира свој најновији развојни буџет.

Мора се рећи и то да у Америци људи раде више него игде другде. У свакој америчкој серији гледамо како им се радно време завршава тек дубоко у ноћ, док се приватни разговори воде скоро искључиво по тоалетима, просто невероватно. Но, и подаци то потврђују. У просеку, Американци годишње раде седам недеља дуже од Европљана и ретко иду на неко дуже летовање или зимовање.

А ми? Ми ове године за летовање нисмо успели ни да зарадимо, па узимамо кредите. А развијамо се тако што доносимо развојни буџет (из кога ће нам, ред би био, дати паре за отплату кредита). Продуктивност нам расте по стопи од пет-шест, а плате двадесетак одсто годишње и тако већ пет година заредом. Једино су прошле године расле још и више, али то је било због предизборне кампање, ништа програмски. Целокупан раст плата дугујемо држави, синдикати нису ни стигли да се истакну. И гле чуда, страни инвеститори нас нешто избегавају. Па, шта? Још би само фалило да и ми почнемо да радимо до дубоко у ноћ, а Србија – далеко било – да постане као Америка. Ко би онда с њима водио Косовски бој по сплавовима, певајући „Проклета је ...”

Професорка Економског факултета,
чланица Центра за либерално-демократске студије