|
“Ne, ne mislim da su srpski novinari glupi za ekonomiju”, brani se od
“sedme sile” Danica Popović. Poznati je ekonomista, koju čak i
Financial Times rado citira. Manje je, međutim, znano da je i autor
“Ekonomskog rečnika za novinare”, izdatog prošle godine. “Svi su ga
vrlo lepo prihvatili, ali niko - pročitao”, šali se, naravno. Vrlo je
zadovoljna svojim učinkom na kursevima za novinare koje je organizovao
Centar za liberalno-demokratske studije.
Još pre šest godina kreirala je i “Makronavigator”, softver za
makroekonomiju, koji je, u međuvremenu, prerastao u - video igricu “No,
prime minister”, odnosno “Kako biti premijer”. “Nakon starta ‘Vozi,
Miško!’, igrač treba da povlači odgovarajuće makroekonomske poteze. U
suprotnom, preti mu izbacivanje iz kabineta uz muzičku pratnju
‘Mesečine’: ‘Joj-joj’”, živo objašnjava. Šteta, igrica je još u
beta-verziji...
Ako je, dakle, suditi po Danici Popović, biti ekonomista u Srbiji vrlo
je prijatan, pa i zabavan posao. “Stvarno uživam u svom lepom i
kreativnom poslu”, potpuno se slaže. “Pogotovo zato što ne zavisim od
jednog finansijskog izvora”. Redovni je profesor beogradskog Ekonomskog
fakulteta i istraživač u CLDS, a radila je i projekte za Svetsku banku,
Međunarodni monetarni fond i, kako kaže, “progresivne” vlade Milana
Panića, Dragoslava Avramovića...
Lepo, ali, mora biti, i frustrirajuće, s obzirom na neveselu ekonomsku
situaciju u Srbiji. “Sasvim tačno. Jer, do 2001. godine, niti
jedan-jedini projekat nije bio primenjen, iako su ih stručnjaci
uradili, naplatili i od toga lepo živeli”, navodi, ne bez ironije.
Mi i oni
Dodaje, međutim, da se situacija od tada značajno promenila - na bolje.
“Sada zemlju zaista vodi elita, ma koliko se građani na nju ljutili,
uključujući i mene samu. Ali, danas sukob s političarima doživljavam
kao neslaganje ljudi koji jedni druge mogu da razumeju. Niste se mogli
svađati sa, recimo, premijerom Zelenovićem, kad on nije shvatao šta mu
to, zaboga, govorite. Ovo mi, međutim, mnogo teže pada, jer skandalozno
populističke poteze povlače ‘moji’, a ne, kao u devedesetim,
‘njihovi’”, gubi na trenutak zaraznu vedrinu.
 |
TEŠKO: “Teško mi pada to što skandalozno populističke poteze povlače ‘moji’, a ne, kao u devedesetim, ‘njihovi’”
|
A u šta su se to pretvorili “naši”? “To je najbolje objasnio briljantni
ekonomista Čarls Viploš u svojoj knjizi ‘Makroekonomija, evropski
udžbenik’, koju sam i prevela za svoje studente: ‘I najveći
profesionalci na vlasti sasvim menjaju vizuru’. Još gore, naši
političari su balkanski sujetni i igraju uvek na prvu loptu”, optužuje
nekadašnje zajedničke favorite.
Paradoksalno, strancima su često puna usta hvale na račun njihovog
dosadašnjeg učinka. “Dometi refomi u Srbiji zaista su vrlo pristojni”,
priznaje Popovićeva, ali... “... ali, tranzicija nije punjenje
frižidera, plakara i štednih knjižica, dok ti to sve posmatraš na TV -
po mogućstvu, što većeg i tanjeg ekrana. Toga nema ni u američkim i
španskim TV sapunicama. Čak se i u njima jasno vidi koliko se naporno
mora raditi da bi se sve to zaradilo”.
Krivicu za ovakvo raspoloženje građana u najvećoj meri pripisuje, ipak, Vladi.
Koštuničin minimalizam
“Koštunica je u svom prethodnom mandatu - istina, nehotice - sprovodio
koncept ‘minimalne države’, što je ponegde, kao u Kragujevcu, dalo
fantastične rezultate. Loša posledica nečinjenja njegovog kabineta je,
između mnogo toga drugog, to što građani nisu obavešteni o onome šta
ih, zapravo, čeka; kao što je to bio slučaj prilikom reforme bankarskog
sektora, koja je izvedena toliko uspešno, kao kada smo na parketu svim
protivnicima zabijali po sto koševa”, slikovita je Popovićeva.
“Odlučnim rezovima smo od 7.000 nezaposlenih dobili 21 hiljadu
zaposlenih - i to sa najvećim platama u državi! - spektar usluga je
izuzetno proširen i obogaćen, a domaći bankarski sistem je postao
snažan magnet za privlačenje stranih investitora. Zašto se isto ne bi
uradilo i u ostalim sektorima?”
Pa, koji će to majčin sin desetinama hiljada glasača u oči sasuti da će
uskoro ostati bez posla i - preći cenzus na narednim izborima?! “Jeste,
zvuči grozno. Ali, mnogo je gore ljude držati u iluzijama; ili
nesnosnoj neizvesnosti, zbog čega s pravom postaju nezadovoljni, pa i
besni”, veruje u svoj stav Popovićeva. “Drugi nisu tako radili”.
A kako su drugi radili? I ko su ti “drugi” na koje bi trebalo da se
ugledamo? “Ja bih se ugledala na Slovačku, koja nam nije previše
odmakla. Poenta je da se ‘tranzicionim gubitnicima’ pokaže da i oni
mogu postati dobitnici, i to mnogo veći nego što su se nadali. Ali,
ljude treba nečim podstaći da skoče u preduzetničke vode i uspešno
zaplivaju. U suprotnom, prirodno se prepuštaju matici...”
Okreni-obrni, ispada da nam je potreban mađioničar koji će
spektakularno izvući zeca iz šešira.
Bog i šeširdžija
“Zec iz šešira se zove - privatizacija!”, gotovo uzvikuje Popovićeva.
“Pozivanje na to da je državna svojina očuvana i u, recimo, Finskoj
nisu umesna, pa ni dobronamerna. Zašto? Pa, zato što je u Srbiji sve
potpuno korumpirano politikom! Ogromnim državnim preduzećima upravljaju
partijski činovnici - i to uglavnom sasvim nesposobni - imajući, pri
tome, samo dva cilja: prvo, potpunu poslušnost stranci koja ih je
postavila na dobro plaćenu poziciju i, drugo, namicanje što više para
za partiju i, u izvesnim slučajevima, u vlastite džepove. Uostalom, i u
znatno naprednijim zemljama se uvidelo da je državna svojina
neuporedivo neefikasnija od privatne”.
Ali, veliki broj, čak krajnje dobronamernih, građana strepi da će nas
strani kapital sasvim progutati. “Olakšaće samima sebi ako ustanove da
li su im važnije pristojne i sigurne plate ili da se - prezime vlasnika
firme u kojoj rade završava na ‘ić’”, odgovara bez sentimentalnosti.
Građani, međutim, znaju da se ustalasaju i kada njihov sunarodnik
“prljave” biografije i kapitala kome je takođe neophodno “veliko
pranje” kupi domaće preduzeće. S druge strane, možda je i to bolje nego
da tajkuni pare u džakovima iznose na Kajmanska ostrva. “Neka ih nose.
Daleko im lepa kuća!”, nema nedoumica Popovićeva. “Neće nam, valjda,
oni graditi modernu Srbiju?!”
Moralno - više nego ispravno. Ali, praktično... “Srbiju spašavaju
direktne strane investicije, koje će, između ostalog, značajno smanjiti
uticaj i učešće problematičnih domaćih tajkuna u privrednom i
društvenom životu zemlje. Pogotovo zato što je mnogo stranih
investitora vrlo zainteresovano za Srbiju. Ali, ambijent presporo
menjamo: Zakon o stečaju, kao i niz drugih, praktično i ne funkcioniše,
kreditni rejting zemlje pada, jer smo opet počeli da se zavitlavamo sa
javnom potrošnjom... U međuvremenu, stranci se opredeljuju za Rumuniju”.
Zlatni kavez
Danica Popović pleni neposrednošću, pa ne čudi što je omiljena među
studentima ekonomije. “Mi, zapravo, razmenjujemo emocije upakovane u
ekonomiju, što odlično funkcioniše”, dopada se profesorki kompliment.
“Nerviraju me priče da nam je omladina sve gora. To je gnusna laž!
Mada, nije mi jasno kako su se neoštećeni provukli kroz sve ovo. Valjda
zbog silne želje da postanu prava, intelektualna elita, koja je noseći
stub svakog zdravog društva”.
Ali, brzo će odleteti iz profesorkinog “zlatnog kaveza”, da bi im snovi
o “intelektualnoj eliti” sagoreli, nažalost, u prah i pepeo. “I
njihovi, ali i moji”, samo za trenutak setno spušta glas i odmiče
tanjir. “Trudim se, ipak, da ih naoružam ubojitim znanjem. Verujem u
svoje studente i zato što su danas pravila igre neuporedivo jasnija i
čistija. Primera radi, jasni su uslovi dobijanja kredita za kupovinu
stana - makar i minijaturnog, za početak - pa se pristojni ljudi ne
moraju ponižavati i služiti sredstvima od kojih im se želudac okreće”.
Zanimljivo, suprug Danice Popović je Boris Begović, takođe poznati
ekonomista. Nadopunjuju li se ili - sevaju varnice? “Kohabitiramo”,
odgovara smehom. “Radili smo dosta zajedno. Pri tome, važno je da se
zna ko je gazda, što obično podrazumeva i bavljenje neprijatnim
poslovima. Zato više volim kada Boris vodi posao. Onda imam i više
slobodnog vremena”.
Uvek u centru
Slobodno vreme najradije provodi sa
9,5-godišnjom ćerkom Milicom. “Neverovatno smo talentovane za
trošenje”, ponosna je profesorka makroekonomije. Često je na šljaci
Kalemegdana - zbog omiljenog tenisa, ali i ugodnih razgovora sa
“srodnim dušama”. “Slučajno sam otkrila da je u ranim jutarnjim satima
Ada Ciganlija zanosna: nema skoro nikoga i kao da je tvoja privatna”,
dodaje.
“Volim i odlaske u vikendice u unutrašnjosti, ali - tuđe. Preferiram
gradski asfalt”, priča dok nas vozi iz nestvarnog zemunskog spokoja
“Kod kapetana” kroz beogradsku saobraćajnu vrevu. “Uvek sam živela u
centru grada. Čak i u Londonu, u kome sam, odričući se mnogo čega,
plaćala stan na Pikadiliju”, parkira svoj plavi ford kod “Beograđanke”,
u neposrednoj blizini porodičnog stana.
Osim u nekoliko navrata u Engleskoj, izvesno vreme živela je i u
Ženevi, a u Americi je obišla “sve univerzitete koje je htela”,
uključujući i Harvard i Jel. “Srećna sam zato što živim u Beogradu, jer
to želim i volim. Ali, zalažem se da istu slobodu izbora dobiju i moji
studenti i svi građani Srbije”, libertarijanski nam maše na rastanku
Danica Popović.
Predrag Ursić
|
