У Србији две јаке силе коче сваку промену: једна сила је Кркобабић, а друга – сви остали.

Тако им је, отприлике, распоређена и снага: Кркобабић са ПУПС-ом с једне стране, а сви остали: директори јавних предузећа, њихови партијски шефови, монополисти и тајкуни – са друге стране. Кад би обарали руке – однео би их Кркобабић.

У чему је тајна успеха Јована Кркобабића и његове династије? Тајна је у једноставности – они мисле само на једну интересну групу – на пензионере, њих друго не занима. Никога из ове политичке партије (или из ове династије, боље рећи) никада нисте чули да говори о Косову, геј паради, приватизацији Партизана, о парама из Емирата нити о било чему – њих то не интересује.

Додуше, заборавих, интересује их још и то да се уграде у петооктобарске тековине – да поделе плен из јавних предузећа, и сами себе сместе у удобне директорске (син) и секретарске (унук) фотеље које им ни на једном јавном конкурсу на овом свету никада не би припале.

И зато је ова династија велики противник јавних конкурса и департизације. Ево шта каже Кркобабић (син): „Сматрам да је концепт департизације, који је наметнут, неприхватљив и штетан. Конкурс је покушај да се избегне одговорност и бићу до краја отворен – то је легализација пљачке.” Па јесте, зна се да стручњаци воле да пљачкају, размишљам и са пажњом читам наставак изјаве: „Државном имовином не може да руководи нико кога нису верификовали грађани.” И стално се питам, где је то у гласачким листићима писало – вашим гласом верификовали сте власника печењаре за директора „Колубаре”, Кркобабића за директора „Поште”, Бајатовића да води „Србијагас”... и не могу никако да се сетим. А мора да је писало, кад човек тако одлучно тврди да су га лично грађани верификовали за директорску фотељу.

И то је та фатална комбинација – гласови пензионера и партократски освојене директорске фотеље. Ниједна ту реформа, док се они питају, неће проћи – и како би? Пензиона реформа, на пример, не долази у обзир – зашто људи да уплаћују паре у неки тамо приватни пензиони фонд, кад могу, као и до сада, да не уплаћују ништа? Ни реформа радног законодавства неће проћи – зашто би се људима ускратило право да од неке фирме наплате пуну отпремнину, макар у њој радили непуних пет минута?? Пробајте са било којом реформом – ПУПС ће је блокирати. ПУПС је, тако да кажем, истински реформицид – док се пита Кркобабић, било каква темељна, тржишна реформа нема шансе да успе.

А није да то другима у Србији не одговара, напротив. Кријући се иза крилатице „не да Кркобабић”, чврсто ће стајати сви партијски шефови, директори јавних предузећа, монополисти, тајкуни, дакле, они „сви остали” са почетка текста. А придружиће им се још једна јака сила, а то је – тешко незнање које ће Кркобабићевој политици увек давати велику тежину.

А мало знања, овде мислим на економска знања, много би изменило ствар. Када би се, рецимо, некако проширило знање о томе да је лоша свака политика која ради у интересу само једне интересне групе, на кратак рок. Јер као резултат овакве политике на мало дужи рок свима буде још горе, чак и тој интересној групи због које цела ствар започиње. Као оно када влада малинарима одобри већу откупну цену, па после имамо инфлацију због које свима, па и малинарима, буде горе него што је било. Или, када влада одобри „Симпу” кредит да плати порез, па држави Србији за толико порасте дефицит, па после порасту и порези – који онда ојаде све нас, укључујући и тај „Симпо”. Дакле, ево шта нас учи искуство: попустиш ли некој интересној групи на кратак рок – надрљаће ти цела земља на средњи рок!

И добро, када све то узмемо у обзир, шта ми да очекујемо, ко ће победити? Хоће ли тријумфовати реформски оријентисани млађани министри Радуловић и Крстић, иза којих у Србији не стоји нико, и које је тако лако послати у заборав? Или ће победити Кркобабић и братски му СПС, иза којих стоји половина бирачког тела, партијски шефови, монополисти и тајкуни, сви наоружани незнањем, и што је још важније, дубоко укорењеним интересима?

И шта ће урадити једини владар Србије, шта ће изабрати? Са Кркобабићем – или на њему?