|
|
Са овима – нема неизвесности
Ако
бих се нечему искрено обрадовала, то је да у овој мојој анализи тотално
омашим, испаднем глупа у друштву, и готово. Ту бих непријатност поднела
много лакше него ову кроз коју управо пролазим, кад ево по ко зна који
пут посматрам како нам будућа влада обећава прилично немогуће ствари. А
то се, као и увек, не може добро завршити
Хоћемо веће пензије
У
Србији је већ направљен стереотип по коме су неолиберали (а ја сам
једна од тих) бездушни и зли људи којима је посао (плаћени смо, наиме)
да заговарају неједнакост, доминацију капитала над радом и бруталну
ефикасност, а све то на рачун, наравно, правде и једнакости. Али, хајде
да погледамо је ли то баш тако. Ево, рецимо, ја тврдим да пензије не
смеју да расту онако како то жели, тражи и условљава господин/друг
Кркобабић. Ево ту вам је негде и слика, да видите колико парче буџета
недостаје за тако нешто. Ако хоћете да им дате још толико, коме ћете
узети? Никоме, је л'? Е па то не бива, то „никоме” значи само да ћете
узети свима помало. На први поглед, то не изгледа тако лоше, али на
други поглед постаје – застрашујуће: или нас чека инфлација, или велики
раст пореза, или одлазак инвеститора који налазе паметније земље где би
улагали, или нас чека – све то заједно. Али мене просто запањује нешто
друго. У доба када је СПС водио ову земљу, пензије су биле више него
бедне, а да при том пензионери никада нису добили више од девет – десет
пензија годишње. Сада исти ти људи – не припадници исте партије, него
баш исти ти људи – желе да нам открију како ствари треба да стоје. А не
само да им народ верује, него и Демократска странка, која је пре осам
година увела обичај да се у Србији уредно исплаћује дванаест (реално
растућих) пензија, сада углас с СПС-ом и ПУПС-ом пева ту исту песму – о
социјално одговорној држави, која ће на крају постати све друго, само
неће бити социјално одговорна. Зашто нам то радите?
Хоћемо веће плате
Не
би то, наравно, било баш добро када би само пензије расле, а да радници
живе све горе. Или да се, не дај боже, узме радницима, а да се да
пензионерима. Решење изгледа лежи у томе да се лепо узме злим
инвеститорима, нарочито ако немају српско презиме. Али хајде да вам
покажем нешто о чему се мало говори – а то је да у Србији уопште није
тако редак случај да људи раде, а да за то не добијају никакву зараду.
У ствари, у Србији скоро да двоструко више има оних који раде без
плате, него што је оних који зараде хиљаду евра месечно или више.
Треба
ли рећи да се те велике плате по правилу зарађују код страних
инвеститора, да домаћи бизнисмени плаћају мање (али редовно), док они
који не примају ништа, раде у друштвеним – неприватизованим
предузећима? Живи сам доказ за тврдњу како код приватника нико не иде
да ради за џабе, а ако се то и деси, приметићу то пре него што српска
статистика успе да ме региструје у горњој табели.
Али на овом месту
ће вероватно многи помислити како је приватизација ипак један
неправедан поступак. Наравно да је неправедан. Но, шта је праведније, а
да је изводљиво и одрживо, хајде да вас питам? И још једну ствар да вас
питам – где бисте се сами најрадије запослили: код страног инвеститора,
код домаћег (српског) бизнисмена, или у друштвеној фирми? И ја бих се
тамо запослила, наравно. Или би за све (или само за неке) било боље да
све опет постане – друштвено?
Док спољни дуг „бенигно” расте
Још
се о једној ствари мало говори – о отплати дуга и опасности од
превелике депресијације курса. Где је ту проблем? На први поглед, као
да га уопште и нема: дуг је све више у рукама приватника, они га
редовно отплаћују, а све да га и не отплате, страдаће они сами (и
њихова хипотека), док се нама осталима ништа не може десити. Али, ипак
није све баш тако. Ово се могло десити једино у случају да су се
приватници задуживали само да би покуповали џипове, викендице или
базене. Али они се у највећем проценту задужују да би финансирали увоз
опреме и репроматеријала; дакле, људи увећавају капитал, не само
потрошњу, зато се и зову предузетници. Е сад, кад курс почне да клиза,
онда имамо проблем утолико што ће фирме и даље да зарађују у динарима,
а дугови ће да доспевају у еврима, дакле, дуг расте, а приходи – ништа.
И
зато ми злогласни неолиберални економисти непрестано говоримо да је од
мањег значаја сама висина дуга, а да је много важније да привреда буде
извозно оријентисана. Јер, тада су и приходи и расходи у истој валути,
а евентуална криза девизног курса може само да погодује, јер су многи
трошкови динарски (плате, рецимо, или струја) док су ти приходи у
еврима, па ће то већ и само од себе да делује на смирење курса. То
јест, не можеш ти да пропаднеш (само) зато што је неко други
неодговорно водио јавне финансије, па курс депресирао. А овде, у
Србији, овај ризик постоји пре свега зато што привреда није извозно
оријентисана, јер предузетници овде најрадије улажу у некретнине,
финансије и малопродајне ланце; дакле, потпуно супротно сценарију из
успешних привреда – знате оно – Мађарска, Пољска, Чешка, па Словачка,
па Јерменија, да не кажемо – и Ирска...
Ирски модел више није у моди
Да
се мало одморимо од Србије, ево једног поређења које би требало
запамтити: Биле две земље, обе примљене у Европску унију, а звале су се
Португал и Ирска. Португал је, као и ми, највише инвестиција привукао у
некретнине, финансије и трговинске ланце, док се држава определила за
висок раст плата (вероватно и пензија), ради социјалне правде. А друга
земља се звала Ирска, тамо су стране инвестиције највише долазиле у
извозни сектор, делом и стога што је договором између синдиката,
послодаваца и државе зацртано да ирске плате морају да расту спорије од
продуктивности рада (преостали раст иде, наравно, у профит). Али, сама
продуктивност је расла брзо, па су ирске плате много брже расле и
вишеструко премашиле португалске плате, иако су на старту, осамдесетих,
обе земље биле на приближно истом нивоу. И то је, уз ниске порезе, али
признајмо и због тога што сви Ирци говоре енглески, била основа тог
„ирског чуда”.
Ово је хит лета 2008, песма, која се зове „Хајде да
се одрекнемо ирског модела”. А треба га се одрећи, јер, не само да је
неолибералан (нема везе што је успешан), већ га се и сама Ирска
одрекла, тиме што је тамо на референдуму одбијен Лисабонски споразум. Е
сада, колико год не волели нас зле неолиберале, ни дволичну Европску
унију, нити било шта од тога, ипак би требало признати да се Ирска
одрекла само Лисабонског споразума, али да се никако није одрекла те
дволичне Европске уније. А када би евентуално хтела да то уради – пише
“Фајненшел тајмс” – прво би страдала она чувена лоу-кост компанија
“Рајан ер”, која не би могла да издржи раст каматне стопе, који би био
неминован, јер Ирска више не би припадала уређеном простору уније. А
“Рајан ер” је купио скоро половину британске железнице... Истовремено,
висока каматна стопа би почела да привлачи прљав и врућ капитал, па ето
ти ту проблема... то они фини извозници не воле, па би и они почели да
размишљају где ће...
Али за ову причу једино је важно то да се Ирска
никако, никада и нигде није одрекла свог рецепта за неповратан излазак
из сиромаштва, који за ову прилику можемо дефинисати овако: ирско чудо
= што нижи порези + што мање социјализма. А како овде ствари стоје,
Србија ће кренути сасвим другим путем. Овде ће порези бити све већи, а
и социјализма ће бити све више.
Али држава увек зна најбоље
Није
то од јуче, нема везе што су се сада у причу укључили СПС и ПУПС.
Демократску странку није од јуче напустила воља да гради институције, а
да уместо тога радије прионе расподели туђих пара, ради сопствене
политичке промоције, баш као што сада најављује да ће то вредно чинити
у сарадњи са СПС-ом. Тако је већ са уласком у владу прошле године
прихватила што директорска места, што чланство у свим управним одборима
јавних предузећа, по чему је иначе бесомучно сипала отров, док су тамо
седели чланови Демократске странке Србије. Наравно, ни о приватизацији
тих предузећа одједном више није било ни помена, а и зашто би? Уместо
тога, ДС постаде познат по пароли „сто евра по хектару”, којом је
требало да наши тајкуни добију милион-два еврића, само на основу тога
што су већ тајкуни, кад човек боље погледа. После су се вадили – ма не
дајемо ми њима, па онда – е па морамо и великима да дајемо, шта су људи
криви што су велики... Не знамо ни да ли су добили или нису, али шта се
то уопште нас и тиче...
Али је овде ипак највећа штета у томе што су
у привредни живот унели тешки волунтаризам. Сељацима најпре обећаш сто
евра по хектару, а после му забраниш извоз жита, чиме га доведеш у чист
губитак, а држави не помогнеш нимало. Па онда, једном спроводиш
приватизацију Борских рудника, а када тендер не успе, не дозволиш
другопласираном да преговара, јер је у политичкој немилости код
Коштунице. А после, када други тендер за исто предузеће пропадне,
кажеш, е па преговараћемо са другопласираним. Ваљда је тај био у
милости, шта ли...
И ништа то не би имало толико везе када не би
јачало моћ државе и самих тих министара, на рачун свих нас. А ако
мислите да је у земљама „социјалне правде” барем та проклета једнакост
већа, и ту грешите; анализе показују да је већа једнакост у Америци
него у Кини, чији је развојни модел у више наврата препоручивао,
рецимо, главни уредник НИН-а, као модел развоја за 21. век. Али, кад
смо већ код социјализма, треба се сетити и тога да „никада није било
социјализма без политичке полиције” (Черчил, 1945). Вероватно ће зато
овај ресор и припасти Дачићу, зар не?
(Ауторка је професорка Економског факултета у Београду, чланица ЦЛДС-а)
Даница Поповић
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Подаци о члану |
 |
|
 |
| Изјава недеље |
|
Прочитајте све изјаве  |
|
| Политика |
|
|
|
|
