Гледам недавно РТС и не могу да верујем: кажу, четрдесет милиона сиромашних у САД! Аууу, помислих, још до прошле године овакве вести су стизале из Бијафре, а ето дошао ред на најбогатије! И ,,Политика” се надовезала, и то не без везе, цитирала нам је нови „Евробарометар” у коме пише како је сваки шести грађанин ЕУ – сиромах! Кад сабереш САД и ЕУ испада да тамо живи скоро сто двадесет милиона сиромаха. Баш тако кажу: сиромаха.

Тада остаје само једно питање – нашла сам га на на једном сајту, па да цитирам: ,,Да ли би икако било могуће да нам неко из наше владе каже када бисмо ми, макар оквирно, могли досећи ту њихову границу сиромаштва?”

Јер, стварно, како да се истински сажалим над примерима сиромаштва које нам дају наши медији? Како да ме, рецимо, погоди случај са РТС-а где говоре о неком Американцу који је на кредит купио петособну кућу, а сад неће да је прода него је одлучио да је рентира да би имао одакле да отплаћује кредит, док је породицу преселио у приколицу, док криза не прође? Ја, која кућу са пет спаваћих соба у животу нисам ни видела (мислим, изнутра) и којој нико на свету не би одобрио кредит за куповину толике некретнине, сад ја њега да жалим, е па не могу. Нити могу да жалим његову супругу-домаћицу која је морала да почне да ради на три места, а најтеже јој пада то што своју децу једва виђа. Како да је жалим када српске жене управо овако живе – и са кризом и без кризе! Наравно, да не причамо о томе како из ове вести сазнајемо и то да тамо – усред кризе – жена без дана радног стажа може да ради на три места, гарантовано добија плату, то је тек посебна прича.

И коначно – биx ли се ја мењала са њима? Не знам, али није искључено. Кад прође криза, одоше они у своју петособну кућу, чим тај муж поново добије неки добро плаћени посао, какав је пре кризе имао, а сва је прилика да ће баш тако и бити. А да ли би се они мењали са мном или са вама, поштовани читаоче, и да ли би они прихватили послове које ми радимо – за паре које ми добијамо, шта мислите?

Одавде се, видите и сами, рачвају две приче. Једна је о капитализму, друга о сиромаштву, мада свакако постоји и она трећа, о плиткоумности извештача који уз буђав лебац за вечеру искрено жале неки имућан свет који пролази кроз тешка времена. И онда се питам, коју тему да изаберем за данашњу ,,Политику”, и бирам – сиромаштво.

Откуд четрдесет милиона сиромаха у најбогатијој земљи света? Е па нема их, у томе је виц. Од ових 40 милиона Американаца мало је ,,сиромаха” – ако сиромаштво значи непотпуно задовољење основних животних потреба као што су стан, храна, одећа, здравствена заштита и основно образовање. Напротив. Половина сиромашних домаћинстава у САД поседује кућу, и то не картонску него праву-правцату, а извештаји говоре да су то у просеку куће са три спаваће собе, два купатила, са гаражом и двориштем. Не бих сада да се загрцнете, ако пијете кафу, али тамо преко 75 одсто сиромашних домаћинстава има ауто, а тридесет одсто њих има два или више аутомобила, већина има машину за прање судова, као и машине за прање и сушење веша, док компјутер и приступ Интернету има око 30 одсто сиромашних домаћинстава (ово последње имамо и ми, у истом проценту). Извештаји говоре да је тамо глад практично искорењена. У просеку, тек један од двеста Американаца неће имати довољно новца за хранљив оброк, али и њима се то дешава, само спорадично. Што ће рећи да у САД нема четрнаест него само пола процента „сиромаха” како би рекли у српским медијима. Дакле, има и правих сиромаха, али скоро тридесет пута мање него што су нам рекли!

И како је дошло до ове конфузије? Дошло је тако што постоје две мере сиромаштва – апсолутна (чија граница у међународним поређењима износи фамозних 1,25, односно два долара на дан) и релативна (која показује колико људи има плату мању од 60 одсто просечне плате у земљи). Дакле, чим у Америци не зарадиш годишње барем 22.025 долара – сиромашан си, па ти види. Ова линија релативног сиромаштва врло је погодна за дефинисање разних програма социјалне политике, али стварно мало говори о правом броју сиромашних. А смешно је тек ако узмете да сабирате „сиромахе” из земаља неједнаке развијености, као што су урадили у оном извештају о сиромаштву у Европској унији. Тамо су стварно сабирали бабе и жабе: испод границе релативног сиромаштва у Европској унији свакако ће бити и нека данска принцеза која станује у неком можда неокреченом дворцу, али и нека баба Бугарка која никад није сишла са планине (ову другу су и фотографисали), а заједно их, кажу, има осамдесет милиона.

Сиромаштво је озбиљна и веома осетљива тема. Много је гладних у свету, много деце умире од болести, много је оних који немају ни основне услове за достојан живот, па стварно нема смисла да се српски медији шегаче тим стварима тако што ће толики добростојећи свет називати сиромасима и оплакивати њихову горку судбину.

професорка Економског факултета у Београду, чланица ЦЛДС-а