Sloboda i ropstvo

 Nađoh pre neki danvest o tome kako je jedna devojka iz Kruševca (konobarica, inače) pronašla i vlasniku vratila neverovatnu sumu od 200.000 evra, koju je gost valjda zaboravio, ispustio u restoranu, šta li. Što me je na trenutak vratilo u davne sedamdesete kada se Žaklina Kenedi udala za Onazisa, pa su naše novine pisale kako Džeki troši (u današnjem novcu) nekih100,000 evra dnevno, tako nešto.
  Naravno da sam se odmah bacila na računicu, šta bih ja sve kupila da sam na njenom mestu. Najpre, sam “kupila” veliki stan, naravno (jer smo živeli u garsonjeri) pa auto, pa avion… dakle, narednih nekoliko dana uzbudjenju nikad kraja: šta sve čovek može da kupi kad ima toliko para! Ali, moram da priznam, već posle dve-tri nedelje, više nije bilo ničega vrednog kupovine. Treći stan? Drugi avion? Nova jahta? Dosadno, čoveče. Ako ne verujete, probajte i sami. I danas ponekad uz kafu kupujem kao Žaklina Onazis onih godina, i brzo me prođe. Da ne pominjem zavist koju bi toliki novac izazvao, zlu krv, nepoverenje, gubitak prijatelja kojima bismo videli pravo lice? Ovako ga ne znamo, pa nam je lepo.
   I to tvrdim - novac donosi ropstvo: što više para, veći si rob stvari od kojih se već posle par dana ne osećaš bolje, naprotiv. Jer, jednostavno, postoji stara psihološka zamka: čovek hoće novac, a kad ga stekne dovoljno, poželi - moć. U ako i u tome bude uspešan, neizbežno će otići korak dalje i poželeti fatalnu stvar: apsolutnu moć, da postane gospodar sveta, bog, besmrtno biće. Ali, toga nema, pa je pad neizbežan, a kad padaš sa te visine, nema dobrog završetka.
   Divno je koliko je slobodna ova devojka koja je vratila 200.000 evra i strašno je koliki je rob vlasnik tog novca koji joj je kao nagradu dao samo 1000 dinara. Trebaju čoveku pare, težak je i dug taj put kojim je krenuo.