Ima onaj divni vic kada Mujo pita Hasu – šta misliš, bolan, šta je crnje? Je li crnji onaj mrak neznanja, kad neko ništa ne zna, ili je gore kad je nekoga za sve baš briga, kad ga ništa ne interesuje? A Haso gleda u neutvrđenom pravcu i kaže: „Ne znam, bolan, a nešto me baš i ne interesuje!”

Tišina kojom je naša politička elita reagovala na komentare misije MMF neodoljivo podseća na ono Hasino – niti znam, niti me interesuje. U retkim trenucima kada ne razmišljaju o principima, oni zaista nemaju nijedan razlog da misle na MMF, koji više nikome u Srbiji ne može da oteža dane na vlasti. I to iz dva razloga. Prvo, zbog toga što ovde niko i nije na vlasti istinski, nego samo „tehnički”. I drugo, zato što su se na vreme pobrinuli da aranžmana sa MMF-om ne bude ni kada jednom reše da stvarno dođu na vlast.

Ali, šta je stvarno rekao MMF? Ovo jeste minorno pitanje, koje ipak zavređuje da se na njemu zadržimo koji minut. „Tri plus jedna” preporuka MMF-a glase – vraćajte plate u rikverc, vratite budžetski suficit i – suspendujte Nacionalni investicioni plan (baš tako piše). „Plus” je ostavljen za odlučnu privatizaciju velikih državnih i javnih preduzeća, bez čega ni prve tri mere ne bi dale rezultate.

Prva preporuka je da se rast plata mora mnogo, mnogo usporiti, a tamo gde se baš preteralo, preporuka je da se zarade vrate na pređašnji nivo. Kažu, realni rast zarada od 20-30 odsto nikako ne proizlazi iz rasta produktivnosti od sedam odsto, kako god da računate! Mnogi su povećali i više. Sektor električne energije realno je duplirao plate (102,1 odsto), a ostatak Srbije će to finansirati kroz poskupljenje struje ... i tu je problem. Inflacija više ništa pojesti neće (barem sa ovim guvernerom stvari tako izgledaju), te se ovakvi izleti moraju kažnjavati smanjenjem – ili plata ili broja zaposlenih, mogu da biraju.

I tu je bio razlog za četvrtu preporuku, onu o neodložnoj privatizaciji velikih društvenih, državnih i javnih preduzeća. Jer, dokle god partije na čelo tih firmi postavljaju svoje proverene partijske kadrove, ti ljudi će imati motiva da dele pare koje – pokazalo se – ne znaju kako da zarade. I ništa se neće promeniti, sve dok EPS, NIS, JAT i svi ostali ostanu u državnoj svojini, sve će ostati isto. Ako imaju „svog” ministra finansija, a imaju, jer ne bi ni bili u upravnim odborima da ga nemaju, pitam ja vas ko će ih sprečiti da povećaju plate. I još crnje – a zašto bi ih neko uopšte u tome sprečavao, ako nije iz MMF-a?

Ali mi smo veoma siromašni i povećanja plata je moralo biti, reći će ljudi. Pa hajde i to da vidimo. Jeste, u 5. oktobar smo ušli sa prosečnom platom od 97 nemačkih maraka, što je ipak mnogo više od 21 marke iz decembra 1993. godine. Plate su nakon petog oktobra ipak brzo i nezadrživo rasle, ali je ostala mantra da nikada nećemo dostići onu, ukletu izgleda, 1989. godinu. Jedino tako mogu da objasnim da nismo ni primetili da smo je ne samo dostigli, nego i prestigli. Sa prosečnom januarskom platom od 24.122 dinara, što odgovara iznosu od oko 600 nemačkih maraka, mi smo, narode, dostigli prosek iz one zlatne godine Ante Markovića! Dinar je precenjen, a uvoz jeftin, kao i tada. I skoro ničeg drugog od onog standarda nema, složiću se odmah sa svima vama, ali ja ipak biram ovaj trenutak. Recimo zato što sutra neće biti ni rata, ni socijalista i radikala na vlasti. A svako zadovoljstvo se plaća, zar ne?

Druga i treća preporuka MMF-a je da se deficit pretvori u suficit, a da se od Nacionalnog investicionog plana odustane, što se mora vezano sprovoditi. Jer, zbog predizbornog troškarenja, od obećanog suficita u iznosu od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda nije ostalo ništa, on se u toku one veoma duge predizborne kampanje pretvorio u deficit od jedan i po odsto. Na šta su te pare išle? Na plate, naravno, to je ona prva tačka. Tako su i Mađari dobili izbore, vlada je besomučno povećala plate i tako iste partije ostadoše na vlasti. Ali mi smo otišli i korak dalje, kao i uvek. Osim direktno na plate, pare su trošene na finansiranje projekata iz NIP-a, gde javnost nema nikakav uvid u događaje na terenu. Ali, evo, ako poverujemo rečima ministra Velimira Ilića, tamo ne samo da se kraducka nego se bogami i krade. Smatra li se krađa znakom lošeg vaspitanja, kad od toga vlada okreće glavu? I kome je to potreban MMF da bi zaključio da sa tom komendijom treba prekinuti?

I stvarno, šta to beše ozbiljna ekonomska politika?