Када
ја сад будем рекла да је стечај најбољи механизам заштите добрих од
лоших фирми, многи ће помислити да, усред свих прича о хапшењу стечајне
мафије, ово свакако није најбоље одабран тренутак за такву изјаву.
Вероватно би мудрије било тврдити, рецимо, да се покер у казину може
играти само док се има готовине. Покер је ипак озбиљна игра, а
привредни живот у Србији то није.
У таквом, неозбиљном окружењу,
афера око ухапшеног судије Кљајевића избацила је на површину две
ствари. Прво, то је он сам, човек чију су оставку изгледа сви до сада
узалудно тражили. Наравно, ја му желим непристрасан и транспарентан
судски процес и праведну казну, уколико се не испостави да је невин,
што за сада ваљда јесте. Друга ствар која се ових дана врти у медијима
јесте ова већ поменута – стечајна мафија. О њој се све гласније говори,
што је свакако фантастично. Само, уз огорчење према мафији, у медијима
све гласније одзвања рефрен једне нове песме, зване – УА, СТЕЧАЈ!
А
у озбиљним земљама у транзицији, што ми нисмо, стечајни механизам је
основна полуга новог, поузданог привредног амбијента. Правило је
једноставно: онај ко не плати рачуне милом, платиће их по сили закона:
то је стечај. Јасно је одмах да то мора да буде хитна процедура, јер је
циљ да се повериоци што пре намире, а да се ни дужнику имовина не
обезвреди... И, не знам да ли сте приметили да ово више нема никакве
везе са привредним амбијентом у коме живимо. Овде у Србији царују
дужници, стечајно законодавство се уопште и не примењује, овде о
стечају највише говоре синдикати, ваљда стога што је познато да су
радници стуб сваког самоуправног социјалистичког предузећа!
У
Мађарској је то било (и остало!) веома строго: руководилац који не
пријави „минус” од само једне форинте у периоду од 90 дана, иде – у
затвор! Овај закон је уведен крајем друге године транзиције, а још у
првом таласу више од 10.000 предузећа отишло је у стечај, и то нису
била само стара, државна предузећа, већ и нова, приватна. То је било
веома важно, јер је култура неплаћања у приватним предузећима на
почетку била потпуно иста као у државним (а како друкчије?). Главни
ефекат био је да је огроман дуг између предузећа, та огромна култура
неплаћања, била избрисана скоро једним потезом преко ноћи. Од земље у
којој је у комунизму стечај био забрањен, она је постала Мека страних
инвеститора, који једино овакав амбијент разумеју!
Стечај и
„смрт” предузећа нису исто. Наиме, чак и ако предузеће буде „у минусу”,
у многим случајевима оно неће банкротирати, у смислу да ће његова
имовина бити распродата, док ће се повериоци наплатити из стечајне
масе. Не, у великом броју случајева примењује се модел реорганизације,
који значи да се дугови репрограмирају, а трошкови фирме снажно
смањују. У циљу опстанка фирме, продају се делови имовине, отпушта
вишак запослених и примењују све расположиве, по правилу веома болне
мере оздрављења. Но, ово је добар метод. У САД су, рецимо, скоро све
авио-компаније прошле процедуру стечајне реорганизације, чувени
,,Chapter 11”, а само је Пан Америкен банкротирао... па се онда човек
неминовно упита кад ће ЈАТ у стечај, а одговор је – никада. Ово стога
што га је, као и сва јавна предузећа, домаће законодавство заштитило
као свету краву.
И онда имамо то што имамо: Јатом ће, као и
другим јавним предузећима управљати наше најмоћније политичке партије у
своју корист а на штету свих нас. Нас ће, наиме, а не њих, и даље
опслуживати нервозне стјуардесе са неким чудним бројевима у крштеници,
а на београдском аеродрому (то је посебно јавно предузеће са другом
управљачко-партијском комбинацијом) истериваће вас из празног ресторана
прљавих чаршава, јер нисте разговетно наручили то што сте можда мислили
да хоћете да наручите.
Закон о стечајном поступку код нас се не
примењује. Тек је нешто преко годину дана како је закон донесен, а
стечајни управници још нису лиценцирани. Када буду, наћи ће се неки
нови изговор за одустајање од овог закона. Откуд ја то знам? Па знам
стога што се сећам како је пропраћена мера гувернера Јелашића да на
сајту НБС буду доступни подаци о бонитету фирми. Најгласније негодовање
долазило је управо из владе Србије, у којој изгледа већина сматра да
баш и није време за тако нешто: зашто би људи знали с ким не треба да
послују, овде се игра руски рулет, а ко неће, може лепо да тражи
неформалну заштиту власти, на обострано финансијско задовољство! Стога
оцењујем да песма УА, СТЕЧАЈ! овде има одличну перспективу, чак и када
приче о стечајној мафији замени нека друга згодна афера, што ће
вероватно бити већ за који дан.
Даница Поповић
Професор Економског факултета у Београду,
члан Центра за либерално-демократске студије |
