(Илустрација: Новица Коцић)

Да ли знате ко у Европи највише профитира од субвенција намењених ситним фармерима? Најславнија на листи свакако је британска краљица Елизабета II, са неких шест стотина хиљада евра, иза ње је принц Алберт II од Монака чије се имање на северу Француске субвенционише са неких триста хиљада евра! До ових података дошао је прошле године „Вол стрит џорнал”, а сам текст цитира се и дан-данас у угледним економским текстовима.

На листи су још „Филип Морис” са два милиона евра, „Нестле” са 1,46 милиона евра, „Марс” чоколадице, „Хајнекен” пиво, шећерна империја „Тејт и Лајл” и све тако редом. Скоро половина буџета Европске уније одлази на аграрне субвенције, а њихов лавовски део завршава у џеповима моћника. Ако је икада и било дилеме, након овог извештаја сасвим је јасно да мали фармери служе само као параван велепоседницима. Као и сваки други, и овај вирус социјализма подједнако је неефикасан, неправедан и дугорочно штетан. Као и сваки други социјализам и овај има веома богате и веома моћне заговорнике, и може јако дуго да траје. Докле? Док се не појави моћнија интересна група, наравно.

Има ли то везе са нама? Има, и те како. Сигурно се сећате како су током предизборне кампање скоро сви наши политичари ватрено обећавали сељацима субвенције. Неки су били сасвим конкретни, кажу, даваћемо сто евра по хектару. Јер, кажу даље – тако је и у Европској унији, ми бранимо субвенције као традиционалне европске вредности. И шта човек да им одговори? Добро онда, хајде, уделите и ви краљици, али само да вам кажем да знамо шта радите! У наставку приче настаје мала конфузија, јер онда обично кажу како никада нису ни хтели да буду као Европљани (иако остају, наравно, бескомпромисни борци за европске вредности), јер ће они субвенционисати само засејане површине. Као да принц Алберт не зна да посеје жито, нешто се мислим (а стварно човек има житнице, узгред га кажем). Но, то је амерички систем, где се субвенционишу производи. Али требало би ипак рећи да у Америци још мање субвенција стигле до ситних фармера, ако су ти људи икога у овој причи уопште занимали. Наравно, заговорници субвенција ће вам свакако споменути и то да се увек може ограничити величина субвенционисаног поседа, што ће ублажити проблем. Јесте, баш то су урадили Французи, чиме су постигли само то да шурњаје, тетке и остала бројна родбина постану фиктивни власници великог броја малих поседа, а сваки са тако слатком и уносном зарадом.

Ко уопште може да укине пољопривредне субвенције у најбогатијим земљама света? Нико изнутра, очигледно. Што нас онда води право у дивно мексичко летовалиште по имену Канкун, где је 2003. године учињен први велики покушај њиховог рушења, тако велики да је о томе сазнао цео свет. Покушај је тада пропао, али има шансе да успе. Зато што нуди нову праведност? О, не, управо зато што је не нуди. Тамо је двадесетак земаља – извозница хране (Аустралија, Нови Зеланд, Бразил, Аргентина, Филипини) у ствари имало за циљ да „сруши” што извозне, што и све остале пољопривредне субвенције, а све то да би се они сами равноправно укључили у размену. Али – ја као да чујем глас који ме опомиње – ако се укину субвенције, храна ће поскупети за све, па и за најсиромашније! Наравно. Зато ће бити боље да све остане како је било, што би вам потврдила и енглеска краљица. И захвалила би вам се на тако паметном и надасве сиромашнима наклоњеном излагању.

Али субвенције нису једини начин да неки праведан циљ доведе до концентрације богатства у малом броју руку. Од специјалитета српске предизборне кухиње, ту још имамо бесплатне акције. Ми, рецимо, не продамо НИС (ни ЕПС, нити остала јавна предузећа), већ имовину ових фирми расподелимо народу у виду бесплатних акција. Праведно, како да не! Ко се не сећа, управо тако су Руси, такође, надасве праведно, цео државни капитал расподелили грађанима у форми бесплатних акција (ваучера), што је нешто касније довело до застрашујуће концентрације богатства целе Русије у руке „деветорице барона”. Али, то је било у Русији. У Србији се тако нешто сигурно неће догодити, сваки руски барон ће вам то потврдити.

Док пишу премијеров експозе (ако икада седну да га пишу) стварно мислим да би било добро да никако не изоставе ове проверене методе концентрације богатства сакривене под плаштом праведности. Тајкуни ће се томе много обрадовати, а они добро увек добрим враћају.

Професорка Економског факултета у Београду,
чланица Центра за либерално-демократске студије