Pad

Ispade da je Vlada Vojislava Koštunice trajala još kraće od Đinđić-Živkovićeve. Ona, prva demokratska vlada Srbije u 21. veku (uprkos mučkom ubistvu prvog premijera na polovini mandata) trajala je 34 meseca (od januara 2001. do novembra 2003), a ova druga dva meseca manje (od marta 2004. do oktobra 2006). Pri čemu ova druga, gotovo da nije imala neprijatelja koji bi je oborio, a moglo bi se reći, ni obarao, dok su onoj prvoj najveći neprijatelji bili dojučerašnji prijatelji ili bar saveznici, tj. oni sa kojima je krenula u rušenje Miloševića: najpre DSS, a onda, kad je partijski stasao, i G17 plus. Što je najzanimljivije, do juče je još izgledalo da Koštuničina vlada može da traje večno, njen nagodbenjačko-kompromiserski kapacitet činio se beskonačnim i prosto se nije videla snaga koja bi je izbacila iz sedla. Ipak, “krčag ide na vodu dok se ne razbije” pa tako i politika izbegavanja, prenemaganja i zaobilaženja. Hag, Ustav, Kosovo... sve se to po malo skupilo i doteralo “cara do duvara”.

Legalizam
Način na koji odlazi Koštuničina vlada potpuno je u skladu sa onim kako je radila; a radila je po principu i jeste i nije, ni tamo ni ovamo, hoću - neću... Od Koštuničinog mnogo hvaljenog legalizma nije ostalo gotovo ništa. Oni koji su, »onomad«, uzdizali taj legalizam, a prezirali Đinđićev “pragmatizam” sada su odjednom počeli da se dive Koštuničinoj praktičnosti, a «makijevalizam» (zbog kojeg je Đinđić teško optuživan) da opisuju kao (vrhunsku) političku “veštinu”.

Prva žrtva takve politike bile su naravno - ono u šta se Koštunica najviše kleo - institucije. Najpre - Narodna skupština u kojoj se poslanički mandati kupuju i prodaju, ali i otimaju, i čija govornica postaje mesto za širenje šovinizma i primitivizma. Odluku Ustavnog suda da mandati pripadaju poslanicima, koju je Đinđić poštovao, Koštunica je jednostavno ignorisao. Ili je, gle čuda, u tim krađama i prekrađama poslaničkih mandata za glavnog krivca proglašena šefica skupštinske pisarnice!? O tome smo, priznajemo, pisali i u prošlom broju i baš na ovom mestu, ali je, što bi se reklo, slučaj prosto “paradigmatičan” posebno što je reč o stožeru “narodnjačke koalicije”.

Nešto slično ponavlja se i na “opštem” planu. Pa se tako javna rasprava o Ustavu tretira kao “nasleđe titoizma”. Čovek u prvi mah pomisli: pa eto, nije sve u vreme Tita bilo loše, imalo je šta da se nasledi, između ostalog i pravo građana da kažu šta misle o najvažnijim društvenim i državnim pitanjima. Kad ono - jok, nije ta javna rasprava nešto dobro i poželjno, naprotiv, to je negativno nasleđe, neka vrsta “atavizma” i tereta kojeg će nas “mudro (više)partijsko rukovodstvo”, za naše dobro razume se, osloboditi. Referendum? Pa, to je bar jasno, ne glasa se na referendumu o Ustavu, nego o Kosovu.

Ali, ne treba misliti da je svako nasleđe titoizma loše. Recimo, Zoran Stojković je dobro nasleđe. Jeste da je svojevremeno služio kao poslednji “sudija za vešanje” knjiga, ali bože moj, to mu spada u mladalačke grehe, a kad su mladalački gresi oprošteni ministru policije, pravedno je da budu oprošteni i ministru pravde. Inače,  šta bi bilo sa zakonom, zar ne?
Otud nije čudo što je, nošen starim mentalitetom i poveden za karakterom, ciljevima i porukama DSS-ove predizborne kampanje (fokusiranoj na “diskontinuitet” sa prethodnom vladom i Zoranom Đinđićem kao njenim prvim premijerom lično), novi ministar odmah na početku svog mandata najavio ukidanje Specijalnog suda. Posle protesta javnosti, “hoću” je pretvoreno u “neću” ali, evo, svedoci smo da se suđenje za ubistvo premijera Đinđića odvija na nedopustiv način, ne samo u pogledu njegove brzine, nego, još više, u pogledu njegovog toka i sadržaja.

Deindustrijalizacija
Paradoksalno, ali se možda nigde ta “hoću - neću” “kreni - stani” itomeslično politika nije tako dobro očitovala kao u ekonomskoj sferi. Paradoksalno, jer su ekonomske performanse zemlje najbrže popravljane i jer su, generalno gledano, u ekonomiji postizani najbolji rezultati. Bruto domaći proizvod je, recimo, u poslednje dve godine rastao po stopi od gotovo osam odsto, a očekuje se da i ove godine bude blizu te cifre. Rastao je i izvoz (i lane i ove godine za više od 20 odsto), rastu strane investicije (ove godine se očekuje  tri i po milijarde dolara); javni spoljni dug znatno je smanjen, 2005. je, po prvi put u svojoj modernoj istoriji, kako to voli da kaže ministar finansija, Srbija ostvarila budžetski suficit, devizne rezerve su premašile 10,5 milijardi dolara, a devizna štednja građana tri milijarde USD...

Ali, ne treba zaboraviti, na početku mandata Vlada Vojislava Koštunice je inaugurisala ekonomski patriotizam kao srž svoje politike, a “razvojni budžet” je trebalo da bude njena glavna poluga. Od toga se, pre svega pod pritiskom MMF-a (koji tako postaje štit, ili paravan, za sve nepopularne poteze koje vlada treba da preuzme) posle šest meseci odustalo. Izgleda više formalno nego stvarno, jer javna potrošnja (p)ostaje glavni generator inflacije koja u prvoj godini nove vlade dostiže 13,7 (prethodne je bila osam odsto) a naredne godine čak 17,8 odsto. Od tada otprilike počinju i sukobi između centralne banke i ministarstva finansija, tj. između monetarne i fiskalne politike, što sigurno nije delovalo stabilizujuće i blagotvorno na celokupan makroekonomski ambijent.

Sa usvajanjem Nacionalnog investicionog plana Koštuničin kabinet se opet vratio svojoj osnovnoj ideji - državnom preduzetništvu. Sad kad je vlada praktično demisionirala, jasno je da od tog plana neće biti ništa, ali će on nesumnjivo dobro poslužiti partijama na vlasti da državnim sredstvima finansiraju svoju predizbornu kampanju.
Revizija privatizacije takođe je bila jedna od glavnih ideja Koštuničinog kabineta. Od toga se, međutim, odustalo još brže nego od razvojnog budžeta, verovatno se uvidelo koliko je to i besmisleno i nemoguće i štetno.

Ma koliko rast bruto domaćeg proizvoda bio značajan, on nije tako neprikosnoven i »neupitan«. Bez namere da se omalovaži bilo čiji rad, legitimno je pitanje: a šta se, osim rasta, moglo očekivati od privrede koja je izašla iz desetogodišnjeg rata i sankcija i za koje vreme je bila svedena na 40-50 odsto svog obima s početka devedesetih godina 20. veka. Republički zavod za statistiku je krajem septembra objavio podatke o kretanju BDP od 2000. do 2005. godine (u stalnim cenama iz 2002). Ti podaci pokazuju da se rast BDP-a (sa 836 na 1.100 milijardi dinara) duguje, gotovo isključivo, neproizvodnim sektorima. Najviše je u ovom razdoblju porasla trgovina (više nego duplo: sa 56 na 113 milijardi), isto važi i za doprinos poreza BDP-u (sa 95 na 195 milijardi), dok je saobraćaj porastao sa 60 na 110 milijardi.

Kad se pogledaju, pak, proizvodne delatnosti do rasta je (mada uz velike oscilacije) došlo samo u poljoprivredi: sa 115 na 138 milijardi dinara. Građevinarstvo je opalo sa blizu 38 na 35 milijardi, a opao je - i to je najznačajnije - BDP industrije sa 225 milijardi 2000. na 220 milijardi dinara 2005. godine. Tačno je da u novoj ekonomiji (relativno) opada značaj (klasične) proizvodnje, a raste uloga tzv, tercijalnog sektora, usluga i trgovine, ali to ne znači da industrija opada i apsolutno, kao u Srbiji. Na kraju krajeva, u uspešnim zemljama u tranziciji, naročito u Srednjoj Evropi, došlo je do obnove industrije, za razliku od Srbije. Još važnije, u tim zemljama počinje da se proizvodi roba koja ranije nije pravljena, recimo automobili. Sve te zemlje, navedimo još jedan primer, proizvode televizore, Srbija ih više ne proizvodi.

Komentar na tekst

vrh strane