(Илустрација: Новица Коцић)

Јесте ли приметили да се закони у Србији стално доносе по хитном поступку и јесте ли се можда упитали – зашто? Разлог није безначајан, на тај начин предлагач (у лику неког министра) заобилази јавну расправу о свом „чеду”, које је често такво да само онај ко га је писао може да га воли. А зашто би уопште и требало слушати некакву критику, ако се то већ не мора? Корист од хитног поступка још је у томе што ће ова влада тако лакше припремити и кроз парламент прогурати много, много закона, као ниједна пре ње. Лепо, али ова мерна јединица успеха се код Совјета звала трудодан.

Ударнички дођосмо и до најновијег, хитно упућеног, Закона о страним улагањима, који се од осталих разликује по томе што је једна једина јавна расправа ипак одржана. Но и то се предлагачима обило о главу, јер се испоставило да је овај предлог закона веома споран. Медији преносе да је Светска банка скоро очајна и да је писала писмо министрима да га мењају, да је СИЕПА, агенција која се до сада (сасвим компетентно, узгред да кажем) бавила промоцијом извоза у Србији, једноставно изостављена из закона, као да не постоји. Новине пишу још и то да предлог закона није у сагласности са захтевима које постављају извори права Европске уније, и све тако. Да нема тог хитног поступка, ко зна да ли би овакав предлог уопште могао да уђе у скупштину.

Али шта то влада хоће и шта им се баш толико замера? Основно чиме се министар Париводић хвали истовремено је и разлог за очај свих осталих набројаних, а све се може сместити под наслов – јединствени шалтер. То је у свету познати механизам привлачења тих размажених странаца, који немају намеру да обијају милион прагова у земљи у коју долазе, и то из најмање два разлога. Прво, то предуго траје, и друго, то је прескупо, јер на готово сваки шалтер, као што знамо, треба однети и неки пригодан поклончић. Стога је странцима прихватљивије да све „дажбине” плате одједном, да службеници то лепо међу собом расподеле, али да на време обаве посао. Није спорно да би и за Србију јединствени шалтер био сјајан допринос, само да се у овом предлогу закона није поткрала једна мала логичка грешка: јединствени шалтер претворио се у онолико општинских шалтера колико имамо општина, што је појам јединствености поприлично обесмислило. Тим више, што се предвиђа (члан 32) да сваки председник општине има овлашћење да одбије страног инвеститора ако му општински чиновник „у писменој форми”  укаже на – пазите ово – основану сумњу да то неће ваљати за општину. Ко се овде не сети Алексе Жуњића и Јосифа из Трбушнице, није наше горе лист! А колика би требало да износи мала пажња којом би странац отклонио ту основану сумњу, то не пише, то је ваљда у надлежности локалне самоуправе.

У Србији стварно постоји проблем у томе да општине одлучују о свему што је у вези са земљиштем, урбанистичким и грађевинским дозволама и да је сва власт овде заиста у рукама председника општине. То је све досадашње стране инвеститоре ужасавало и то стварно представља отворен проблем, све док се не укине државна својина над градским земљиштем, што се не зна кад ће бити. Но, ни бесмисао вишеструкости јединственог шалтера није решење. Да сам у праву, признао нам је и сам писац закона, рекавши у члану 43 да са најважнијим инвеститорима (од преко десет милиона евра) ипак неће радити тамо неки председник општине, већ лично министар за економске односе са иностранством! Министар, дакле републички ниво, одједном може да се петља у локалну самоуправу и постаје властан да обезбеди све потребне дозволе у рекордном року! Али само ако си најважнији, иначе не може. 

А сада нешто сасвим другачије: ако се међу тим најважнијима нађе неки инвеститор који баш и не буде имао тачно десет милиона евра, или баш не испуњава неки други услов из члана 43 овог будућег закона, министар и њега може примити на овај главни јединствени шалтер, али само ако процени да постоји општи интерес (аха!). Каква објективност, каква транспарентност, каква луцидност! Ни овде не пише колико ће инвеститора коштати та привилегија да га не шаљу на јединствени шалтер у Трбушници, али постаје сасвим јасна једна друга загонетка – а то је зашто се ФИЦ (Савет страних инвеститора) на јавној расправи уопште није бунио против свих ових тужних новина у предлогу закона? Па, није се бунио вероватно зато што док је члана 43 сви они могу играти на карту тог општег интереса, што њима решава све проблеме. А можда су проценили да је ово решење ипак максимални домет ове владе, па да не кваре.

Но, како би се ова ствар могла боље решити? Лако. Србија треба да оснује министарство за стране инвестиције, које би радило послове јединственог шалтера: привлачило би нове стране инвеститоре и помагало им да све оснивачке активности обаве на једном месту и нигде више, уз плаћање свих дажбина једанпут и никад више. Пред стране инвеститоре тада би коначно био постављен црвени тепих (сви наши конкуренти одавно су га већ поставили), а жаришта корупције у Србији бисмо тиме смањивали уместо што их овако умножавамо. Али то је сувише једноставно решење да би га неко овде уопште приметио.

Професор Економског факултета у Београду, члан Центра за либерално-демократске студије