Da će Nacionalni investicioni plan zaposliti veoma veliki broj ljudi i time rešiti naš najveći problem, nezaposlenost, čuli smo bezbroj puta.
Srpski ekonomisti su tim povodom (za promenu) složno nastupili, rekavši da će od NIP-a biti daleko više štete nego koristi, ali uzalud. Nije bilo ozbiljnijeg političara koji ovu ideju nije prigrlio. Ni neozbiljnijeg, kad bolje razmislim: kroz celu kampanju provlačila se teza da je u pitanju odličan plan, jedino su neki zamerali to što ga oni sami nisu sastavljali, uglavnom samo to. Zašto demagoške besmislice redovno zvuče uverljivije od same istine?

Evo razloga: demagozi nude samo lepšu polovinu cele istine. U ekonomiji, kad se tako „raspucavaju”, to znači dve stvari: ili da predlažu politiku koja pogoduje samo jednoj interesnoj grupi ili nude politiku koja je kratkoročno dobra, ali dugoročnije nije. Biće lakše ako uzmemo primer iz jedne druge naučne discipline. Podjednako bi demagoški, besmisleno i štetno bilo prepisivati ljudima vinjak za doručak. Dakle, to bi prijalo jednoj interesnoj grupi (mamurnima), kratkotrajni efekti (na neke) bili bi odlični, dok bi efekti (na sve) bili nedvosmisleno štetni na dugi rok. Pa šta, što bi rekao Kejnz…

Ali, znate, glupo je nama u Srbiji ponavljati Kejnzovu pošalicu koja kaže da smo na dugi rok ionako svi mrtvi. Ne, nismo. Mi smo živi svedoci i žrtve raznih pogrešnih i lakomislenih i lopovskih politika, od izgradnji fabrika u sopstvenim selima, pa raznih Obrovaca, Fenija, Jezda, Dafina, skandaloznih prebacivanja para na Kipar. Kao što smo živi svedoci bogaćenja interesnih grupa i političara, koji su devedesetih godina prošlog veka najpre bili visoki državni funkcioneri, pa su tek posle postali tajkuni. Sve su to razlozi da danas jedan Grk godišnje stvara preko dvadeset, a mi tek nešto ispod četiri hiljade dolara po stanovniku. A na samom početku, ko se seća, u Srbiji se govorilo da je sramota biti „dužan ko Grčka”…

Ali ovde se sa populizmom još uvek ne prestaje! Upravo je ovih dana srpski „nju dil”, čedo ministra Dinkića koji više nije u vladi, toliko zagrejao ove tehničke ministre koji nizašta nisu ovlašćeni, da su ’ladno povećali izdvajanja za NIP sa ranije predviđenih 15,5 milijardi na 19,5 milijardi dinara. Sad će, kažu, jednima da povećaju isplate, a drugima će da uskrate već obećane pare. Kako – uredbom. Zašto – zato. Recimo, neka razlog bude lepo vreme. Krajnje strašno.

Stoga smatram da je potrebno da malo probudimo naše političare i da tražimo da se uzdrže od davanja tolikih naših milijardi, kad već nizašta nisu ovlašćeni. A kad tamo sedne neko ovlašćen (ovo je još važnije) odmah treba da tražimo punu specifikaciju troškova, da mi vidimo gde te pare idu. U to su se kleli, rekli su da se to zove transparentnost, pa da ih vidimo.

Ipak, ovde očekujem napad. Jer, ono što NIP predviđa stvarno je već oprobano. Zar istu politiku nije sprovodila Amerika u doba velike ekonomske krize? I ne samo da je kriza brzo okončana, već su sve interesne grupe dobro prošle – i kratkoročno i dugoročno. Još dugoročnije gledano, ostadoše im brane i putevi. Šta je sada tako različito u Srbiji?

U Srbiji je različito sve. I bolest, i lek, i vreme. Amerika je bila zatrpana viškovima neprodate domaće robe, dok su ljudi bili bez novca. U Srbiji je upravo suprotno: domaće robe nema, a novca ima: em plate koje realno rastu, em krediti… Dok su u Americi zatvarane zdrave firme, usled manjka novca, ovde ni loše firme ne idu u stečaj, jer ih država subvencioniše. A ta se bolest, drugovi i drugarice, ne leči javnim radovima…

Nije uopšte stvar u tome da država ne sme ništa da investira. Država ima i vojsku i policiju i sudove i škole i bolnice i zatvore i sve to mora da se gradi, održava i uređuje. Problem nastaje tek kada država reši da investira u rast zaposlenosti. Onda svaka investiciona besmislica postaje vredna pažnje, a pare ionako nisu ničije. Što više radnika zaposle, makar na skeli, makar na dva meseca, to će nam veselije o tome raportirati, budite sigurni. Nedostajaće samo Milton Fridman, čuveni nobelovac, koji je jednom, videvši mnogo radnika kako lopatama zahvataju zemlju pored nekog autoputa, zabrinuto upitao šefove zašto ne koriste bagere, nego toliko ljudi dovedoše. Odgovorili su mu da je namera bila da što više ljudi dobije posao. Da su dovezli savremenu opremu, objašnjavali su, mnogo bi manje radnika uposlili. „Pa zašto im onda ne date kašike”, upita Fridman. I to je suština problema. Takva zaposlenost nema smisla i ne čini nas bogatijima. Barem ne sve nas.

Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član CLDS-a