Ilustracija Novica Kocić

Prekosutra je Badnje veče, pravo je vreme za jednu misaonu igru. Postanete, recimo, bogati i zaposlite jednu osobu, mladu i lepu, da vam sprema kuću. Sada sve događaje treba da gledate očima uspešnog poslodavca koji je ove godine uvećao prihod firme za nekih petnaestak odsto (poređenja radi, skoro trostruko više od ovogodišnje srpske stope privrednog rasta). Koliki je to posao, šta je sve trebalo „odraditi”, koliko poslova organizovati, kome se sve ljubazno nasmešiti, kome prećutati, a kome zapretiti, to samo vi znate. Kao dobar domaćin, kućnoj pomoćnici povećavate platu. Ali – evo ovde počinje misaona vežba – koliku povišicu dati? Svako povećanje do petnaest odsto vam „igra”, jer će u tom krajnjem slučaju vaš profit porasti koliko i ukupan prihod firme. Svaka darežljivija povišica umanjiće profit ispod vašeg radnog učinka, što ne bi spadalo u uobičajene manire poslovnog sveta na planeti Zemlji.

Igra se nastavlja tako što vi pročitate u novinama da je prosečna plata ove godine porasla dvadeset odsto, te i vi suznih očiju tako postupite. Gle čuda, vaša kućna pomoćnica time nimalo ne bude zadovoljna. To veče vidite je na televiziji kako u uličnoj anketi tvrdi da nikada nije bilo gore, a vama se ledi oko srca. Već sutradan ona vas, umesto s rinflajšom i lenjom pitom, dočekuje sa finansijskom policijom (šurak joj radi tamo), tražeći da joj date stalno, legalno zaposlenje, što znači da ćete na 100 dinara plate državi davati 63, a samo do juče čak 73 dinara. Neće proći dugo, tražiće još jednu povišicu, uz čuvenu rečenicu: „Pitam ja vas zar stvarno mislite da se od ovih para može živeti!”. Da ne bude gužve opet dajete povišicu. Ako ste pomislili da je otpustite, zaboravite na to: ona više ne radi na crno. Zamislite na kraju da umesto te jedne imate četiri kućne pomoćnice (upošljavali ih ukućani, preko veze) od kojih vas prva potkrada (to se stručno zove „tunelovanje”), druga po ceo dan telefonira i uzdiše, treća radi loše i razbija po kući, a tek četvrta radi skoro kako treba.

Kao čovek i kao poslodavac, sada ćete videti i sami da to tako dalje ne ide. U ovom slučaju vama se jedino isplati da lepo preselite samog sebe u najluksuzniji hotel i tako u najmanju ruku sebi prepolovite troškove spremanja kuće. Skoro da ste doneli odluku o preseljenju, kad ono – počinje predizborna kampanja! Partije se obraćaju svima nama: radnicima, poslodavcima i nezaposlenima. I šta govore?

U kampanji, većina partija svojim porukama cilja prosečnog glasača, što će otprilike biti baš ta vaša kućna pomoćnica. Svi će je obasipati lažnim nadama, ali to je uostalom priča njenog života. Ona ih zato slabo i sluša – „jer svi pričaju isto”, kaže. Za nju su različiti jedino radikali, čija je taktika drugačija: oni se ne obraćaju nekom imaginarnom proseku, već onom ekstremnom radikalskom glasaču, a kada njega dohvate onda istu priču ublažavaju i peglaju ne bi li ovako „iz kornera” dobacili do prosečnog birača, dakle, do vaše kućne pomoćnice. I tako će ona saznati o novom antisrpskom udruženju koje posluje pod šifrom CEFTA, što je samo pojavno neki Sporazum o zoni slobodne trgovine jugoistočne Evrope, a gde u stvari sadašnja izdajnička srpska vlada po političkom nalogu (kako drugačije, pitamo se) nastavlja razaranje srpske ekonomije i budućnosti. Kod nežnijih radikalskih duša, ipak, tradicionalno više pali egalitarizam: hleb od tri dinara, svima iste plate (priča iz 1999. kad su bili na vlasti), uz neizbežni epski dodatak o tome kako su lopovi, kriminalci i izdajnici krivi što heroji tako loše žive. Sigurno je da radikali svoje biračko telo ne mogu da izvuku iz bede, ali je tajna u tome što oni to i ne pokušavaju: neće valjda sami da krnje sopstveno biračko telo! Umesto toga, oni nude mantru samozaborava koju sa zadovoljstvom konzumira barem trećina svih glasača u Srbiji.

Stranke demokratskog bloka bi po svim pravilima trebalo direktno da napadaju glasački listić vaše kućne pomoćnice, ali gle čuda – i tamo sušta radikalska mantra: mi prvi volimo Palmu i Arkanovu Cecu, a mi drugi delimo subvencije, a bogami i sve što nam se nađe pod rukom, a mi treći iskorenjujemo nezaposlenost uz impresivni rast plata! A svi zajedno delimo besplatne akcije, dajemo premije, povećavamo penzije i popravljamo škole u selima gde doduše nema više đaka, ali ne pravimo pitanje oko sitnica – nisu to valjda naše pare! Četvrti će to sve izmeniti jer ništa ne valja, samo se toga nisu setili u vreme kad su bili u vrhu države, ali nema veze.

Vaša kućna pomoćnica više ih ne sluša, ali oni ipak ne govore u vetar. Čuju ih poslodavci koji sa nama učestvuju u ovoj božićnoj misaonoj igri, pitajući se neprestano – umeju li ovi nešto da stvore, ili bi samo da dele ono što mi stvorimo? Vama kao poštenom poslodavcu u ovakvom sistemu jedino se isplati da postanete donator tih istih partija, te da na taj način sebi rentirate jednu ličnu pravnu mini-državu. Sudeći po kampanji, u kojoj niko ne gradi ambijent i gde niko ne preporučuje svoje državničke veštine, demokratskim partijama očito je to i cilj: radikalski glasovi i nova finansijska poznanstva sa privatnim poslodavcima poput vas. Vizionarski, transparentno, evropski, nema šta. Narod koji ima takve demokratske partije stvarno ne treba da brine za svoju budućnost.

Profesor na Ekonomskom fakultetu BU i saradnik Centra za liberalno-demokratske studije